STRANO mešanje u američke izbore i građansko društvo postali su centralni deo američkog političkog diskursa. Vlada SAD-a ovo pitanje shvata izuzetno ozbiljno, koja je uvela sankcije i pozvala strane protivnike da seju „razdor i haos” svojim propagandnim naporima.
Foto: Novosti
Ali očigledno Vašington ima drugačiji stav kada je reč o američkim propagandnim operacijama u stranim zemljama. U ponedeljak je Predstavnički dom usvojio HR 1157, „Fond za suzbijanje zlonamernog uticaja Narodne Republike Kine“, dvostranačkom većinom od 351-36. Ovaj zakon ovlašćuje više od 1,6 milijardi dolara Stejt departmentu i USAID-u u narednih pet godina da, između ostalog, subvencionišu medije i izvore civilnog društva širom sveta koji se suprotstavljaju kineskom „zlonamernom uticaju“ na globalnom nivou, piše responsiblestatecraft.org.
To je ogromna potrošnja – otprilike dva puta, na primer, od godišnjih operativnih troškova Si-En-En-a. Ako se usvoji zakon, to bi takođe predstavljalo veliko povećanje federalne potrošnje na međunarodne operacije uticaja. Iako je teško zbrojiti svu potrošnju na operacije uticaja SAD u svim agencijama, glavno koordinaciono telo za napore SAD u informisanju, Globalni centar za angažovanje Stejt departmenta (GEC), ima godišnji budžet manji od 100 miliona dolara.
Očigledno je da nema problema sa američkom vladom koja predstavlja svoj javni stav o tome šta Kina radi širom sveta, i to onoliko snažno koliko je potrebno. Ali ovaj zakon ide dalje od toga subvencionisanjem „nezavisnih medija i civilnog društva“ i drugih informativnih operacija u stranim zemljama. Zaista, ovo je već rutina. Globalni centar za angažovanje, koji će verovatno imati snažnu ulogu u sprovođenju zakona, troši više od polovine svog budžeta na takve grantove, a USAID, koji će takođe igrati vodeću ulogu, čini grantove stranim medijima i organizacijama civilnog društva ključnim delom njenih napora. HR 1157 bi pojačao ove programe.
Ono što je najvažnije, čini se da HR 1157 ne sadrži nikakav zahtev da finansiranje stranih medija američke vlade bude transparentno za građane stranih zemalja (iako postoji zahtev da se grantovi prijave određenim odborima američkog Kongresa). Stoga je moguće da bi se program u nekim slučajevima mogao koristiti za subvencionisanje tajnih antikineskih poruka na način sličan načinu na koji je Rusija optužena da tajno finansira antiukrajinske poruke od strane uticajnih američkih medija.
Takve antikineske poruke mogle bi da pokriju širok spektar političkih pitanja u stranim zemljama. Definicija „malignog uticaja“ u predlogu zakona je izuzetno široka. Na primer, programska sredstva bi mogla da podrže svaki napor da se istakne „negativan uticaj“ kineskih ekonomskih i infrastrukturnih investicija u stranoj zemlji. Ili bi mogao da finansira političke poruke protiv kineskih izvođača koji su uključeni u izgradnju luke, puta ili bolnice, na primer, kao deo Pekinške inicijative „Pojas i put“ koja se proteže širom sveta.
Primer studije slučaja
Dokument pruža studiju slučaja (ili „konkurentnu vinjetu“) o tome kako bi integrisani napori da se suprotstave kineskom uticaju mogli izgledati u izmišljenoj afričkoj zemlji Naruvu. Na vinjeti, članovi tima za civilne poslove specijalnih snaga primećuju bilbord sa slikom luke i kineskim slovima. Brzo utvrdivši da Kinezi ulažu u novu dubokovodnu luku u Naruvuu, 8. Psiop grupa u Fort Bragg-ovom centru za informaciono ratovanje (IVC) radi sa lokalnim i američkim vladinim partnerima kako bi odmah razvila kampanju uticaja kako bi „diskreditovala kineske aktivnosti“. Kampanja uticaja „osnažila je IVTF [Operativna grupa za informacioni rat], u koordinaciji sa JIIM [lokalnim i američkim vladinim partnerima] da rasplamsa dugotrajna trvenja između naruvskih radnika i kineskih korporacija. Za nekoliko dana, protesti podržani od strane CFT-ove ODA [Odred za operacije specijalnih snaga Alfa], izbili su oko kineskog poslovnog štaba i njihove ambasade u Ajubi. Istovremeno, kampanja na društvenim mrežama koju je vodio IVC osvetlila je kontroverzu.”
Suočena sa kombinovanom propagandnom kampanjom i intenzivnim radničkim nemirima, kineska kompanija je prinuđena da odustane od planirane luke.
Ova studija slučaja ilustruje ekstreme koje informacioni rat može da dosegne. Ali, naravno, to je izmišljeno, a većina operacija koje se finansiraju da bi se suprotstavile kineskom uticaju biće daleko svakodnevnije i manje kinematografske. Zaista, neke će verovatno izgledati slično aktivnostima koje je američka vlada ogorčeno osudila kada su ih strane vlade finansirale u američkom civilnom društvu, kao što je kupovina društvenih medija ili finansiranje organizacija koje su naklonjene perspektivi Vašingtona.
Ali ipak vredi razmišljati o posledicama takvih napora. Oni će, naravno, verovatno učiniti da američki protesti protiv sličnih aktivnosti stranih vlada izgledaju licemerno. Osim toga, upumpavanje poplave potencijalno neotkrivenog novca američke vlade u anti-kineske poruke širom sveta moglo bi da se obori tako što bi bilo kakvo organsko protivljenje kineskom uticaju izgledalo kao prikriveno finansirana propaganda vlade SAD, a ne kao istinski izraz lokalne zabrinutosti.
Budući da će javnost u mnogim zemljama verovatno biti sumnjičava prema američkoj i kineskoj umešanosti u njihove unutrašnje stvari, to bi lako moglo da diskredituje istinsko protivljenje kineskom uticaju. Istorijski primer je finansiranje od strane Vašingtona grupa ruskog civilnog društva koje su kritikovale integritet ruskih parlamentarnih izbora 2011. Ovo se izjalovilo time što je dozvolilo Putinu da prikaže opoziciju kao oruđe u američkoj zaveri i rezultiralo oštrim ograničenjima aktivnosti SAD u Rusiji, uključujući izbacivanje USAID-a.
Drugi problem koji pokreće predloženi zakon je mogućnost da se antikineska propaganda finansirana ovim programom vrati u američki medijski prostor i utiče na američku publiku, bez ikakvog otkrivanja prvobitnog izvora finansiranja. Zaštite od ciljanja američke vlade na domaću publiku su već slabe, a one zaštite koje postoje gotovo je nemoguće sprovesti u umreženom svetu gde su informacije u drugim zemljama samo jednim klikom udaljene od američke publike.
Lako je zamisliti da se strani mediji koje finansiraju SAD koriste kao dokaz u domaćim debatama o međunarodnoj ulozi Kine, ili čak da se napadnu glasovi SAD koji se zalažu za drugačiji pogled na Kinu koji propagira jastrebova vlada SAD. Tokom Trampovog predsedavanja, Globalni centar za angažovanje Stejt departmenta (GEC), koji je verovatno primalac mnogih od ovih sredstava, podržavao je napade na američke kritičare Trampove politike prema Iranu. Nedavno su konzervativci u Kongresu tvrdili da se GEC zalagao za cenzuru konzervativnih glasova koji se ne slažu sa Bajdenovom spoljnom politikom.
Ogromna dvostranačka većina za HR 1157 je snimak kulture u Vašingtonu koja izgleda ne vidi rizik za vrednosti i interese SAD kada se upuštamo u iste tajne aktivnosti koje kritikujemo u drugim zemljama, zaključuje se u članku.
