Prerani odlazak vanvremenskog umetnika Žarka Lauševića veoma je potresao zemlje bivše Jugoslavije.
Nekoliko dana nakon Lauševićevog odlaska na večni počinak, Dragan Vasiljković, kapetan Dragan prisetio se svih uspomena koje nikada neće izbledeti.
Žarko i Dragan bili su i više od prijatelja, a tokom surovih životnih trenutaka jedan drugom su predstavljali svojevrsni simbol podrške, nenadmašne snage i vere u „bolje sutra“, koje je često bilo pod znakom pitanja, ali nikada „osujećeno“ i svrgnuto sa „pijedestala zarečenog“.
– Laušević i ja smo bili veoma bliski prijatelji, duže od tri godine, svakodnevno smo se viđali, noćili smo jedan kod drugog, to je bili istinsko prijateljstvo. Žarka ne znam kao velikog glumca, iz prostog razloga jer smo bili veoma bliski. Jedini film koji sam pogledao bio je „Boj na Kosovu“, s obzirom na to da ne pratim televiziju, serije, filmove. Poznajem ga kao čoveka, kao i njegovu porodicu, Maju, Ajsu. Kada pomislim na njega, setim se momenta kada mi je rekao da će kupiti pištolj. Znam ga kao mirnog, staloženog čoveka, ali pretpostavljam da ga je većina ljudi zamišljala kao Miloša Obilića, ratnika, agresivnog, jakog. To nije bila istina, bio je mekan, izuzetno odan suprug i otac. Bez obzira što su sve žene Jugoslavije bile zaljubljene u njega. Nije bio ženskaroš. Nikada ga nisam čuo da ima poriv i želju da ulazi u takve afere. Maju je mnogo voleo. Kada se porođala, zatekao sam ga u kući kako farba, te sam mu pritekao u pomoć i pomogao mu da to odradimo kako treba. Tri noći smo se time bavili. Žarko je želeo da sredi stan, kako bi dočekao suprugu i bebu. To je bio veoma skroman, mali stan, ništa što bi se očekivalo od megazvezde. Nikada ga nisam video sa debelim novčanikom, ali mogu da kažem da je bio preplašen. Ne za sebe, već u vezi sa svojom porodicom. Nakon predstave „Sveti Sava“ se veoma bojao, te je želeo da kupi pištolj. Tokom tog vremena je bilo oružja na svakom koraku, svi su nosili dugo naoružanje, ta pojava nije bila toliko neobična. Tako nešto mu sigurno ne bi palo napamet da je ovo vreme u pitanju. Rekao sam mu da to ne nosi sa sobom, već da ga čuva u kući, ali i da kupi revolver, njega je malo teže opaliti, kada se ispali metak, opet mora da se nategne. Pištolj je opasna igračka, od njega najčešće stradaju – najmiliji. Usled nestručnog rukovanja, veoma je lako povući oroz, zaborave da izvade municiju. Svima skrećem pažnju na te stavke – bio je precizan Vasiljković, koji je tokom razgovora isped sebe imao veoma jasnu retrospektivnu svih zajedničkih momenata – urezanih u podsvest.
– Tada sam bio u Krajini, usred rata, dobio sam vest par dana kasnije. Odmah sam došao do Beograda, pa za Crnu Goru. Otišao sam direktno u zatvor, to je bilo vreme kada nisu bile dozvoljene posete. Mene su pustili unutra, i odveli me u ćeliju. Sedeo sam na krevetu sa njim – šokiran. Već su mu tada dali sedative, ali je bio pri sebi. Videlo se da nije to taj Laušević koji je bio pre nekoliko dana. Upitao sam ga – „Lauševiću, zbog čega si nosio pištolj?“, a on je odgovorio – „Upravo zbog toga, plašio sam se da mi neko ne upadne u stan, poneo sam ga u torbici. Kada sam shvatio da mi otimaju torbicu, video sam brata koji leži na podu, udarali su ga po glavi. Ubijali su ga! Bojao sam se da ne uhvate pištolj iz torbice.“ Ubeđen sam da je to bio nagon za samoodbranom, niko me nikada neće ubediti u suprotno. Napravili su ga nasilnikom. Ne znam nijednog čoveka na svetu koji ga je upoznao, a da ne deli moj stav. U sebi nije imao agresivnost, bio mirne i blage naravi. Nije pokušao da opravda to što se dogodilo, častan je čovek bio. Samo je govorio – oslobodite mi brata! Spasite ga, on ništa nije kriv, ja sam taj koji je pucao. Time je pokazao veličinu. Porodica mu je bila iznad svega, a razvod sa Majom je usledio upravo zbog toga kako bi zaštitio one koje najviše voli, želeo je da ih udalji od sebe. Potpuno ga razumem zbog čega je tako postupio. Da vidim svog brata na zemlji, kako ga trojica muškaraca tuku, pucao bih – pucao bih u glavu! Takav poriv se u svakom čoveku javi. Ta drakonska – prva presuda je bila isključivo jer se radilo o Lauševiću. Pogledajte njegovu biografiju kada je reč o nasilju, a s druge strane te ekipe, sve će vam biti jasno. Ne želim ponovo da otvaram taj proces. Nikako ga ne smemo zapamtiti kao nekog ubicu, on je samo branio ono što mu je bilo najvažnije. I ja sam to radio, nekoga ubio tamo negde – verovatno, branio sam ono što mi je bilo bitno. Ne verujem da sam nasilnik, zao čovek, i dan – danas ne mogu da mrzim Hrvate samo zato što je Hrvat – rekao je u dahu, a potom se osvrnuo i na činjenicu da su prekomerni stres, nemili splet okolnosti i duševna bol prevashodno su uticali da se Laušević suoči sa nemilosrdnom dijagnozom – koja ga je prikovala za bolničku postelju.
– Nisam medicinski stručnjak, ali je sigurno stres uticao. Priroda nas je tako satkala – kad počne mnogo da boli, privede nas kraju, kako se ne bismo mnogo patili i mučili. Drago mi je što ga nisam video u tom poslednjem stadijumu, pamtim ga iz drugog vremena, čitavu porodicu, volim da se sećam Žarka, Maje i Ajse iz tih srećnih vremena. Preferiram da se fokusiram na pozitivne stvari. Neka mu je večna slava, izjavljujem saučešće kako fanovima, pratiocima, tako i porodici – ispričao je kapetan Dragan za BSC Happy portal, ističući da se se pojaviti na komemoraciji i kremaciji 20. novembra na Novom groblju u Beogradu.
Kurir.rs/BSC Happy portal
