CRNA boja gavranova nije smrt već crna svetlost. Ovu misao zapisao je akademik Todor Stevanović (1937-2026), koji nas je napustio početkom februara, a našla se uz jedan od crteža, u nedavno objavljenom, njegovom poslednjem delu “Svetlost, Linija, Gavran”. Jedinstvena ličnost i opus našeg slikarskog velikana, prekosutra u podne, biće tema komemorativnog skupa “Sećanje na akademika Todora Stevanovića”, u Svečanoj sali SANU.
Foto Z.Jovanović
Knjiga je ugledala svetlost dana i zahvaljujući kolekcionarima i prijateljima velikog umetnika, porodici Vićić, pa je dizajn korica uradio arhitekta Lazar Vićić, a recenziju napisala Milica Vićić. Ova istoričarka umetnosti, u uvodu ističe da je gavran, koji je glavni lik serije radova na papiru predstavljene u knjizi, motiv kome se Todor često vraćao, a da je prvi susret sa tom pticom imao još u detinjstvu, u selu Zalužnju kod Leskovca.
– Todor sedi na travi, poljana je široka i svetla – piše Vićićeva. – Drvo mu pravi hlad i pored njega je svežanj sa hranom. Neočekivani gost sleće pored. Znatiželjno, a snalažljivo, odvezuje svežanj kako bi se poslužio. Gavranova inteligencija je zainteresovala Todora koji razvija misao o njemu u umetničkom smeru. Ono što je važno, a na šta i sam umetnik skreće pažnju, jeste da je gavran jedina ptica sa svešću nalik čovekovoj. U njemu ne vidi samo gavrana, već ga razlaže na geometrijske oblike. Služi se belom i teget-ljubičastom, koja se pretvara u crnu.
Pored Todorovih, ptica koje lete među koricama knjige, u njoj su se našli i njegovi zapisi, kao i njegova himna “Ja sam ti”, štampana na nekoliko svetskih jezika, a završava se stihom “Ja sam ti nedostižna dubina vaseljene”.
– Gavran kod mene ima posebno značenje i ušao je u moju himnu “Ja sam ti”. Tamo, u 23. stihu piše: “Ja sam gavran” – ispričao je Stevanović prošle godine, u poslednjem intervjuu datom “Novostima”. – Kod mene je gavran simbol sunca, veoma pozitivan. I sve ostale ptice su pozitivne, jer pripadaju prirodi. U tom smislu sam definisao i umetnost kao prirodnu silu, koja dejstvuje kroz čoveka ispražnjenog od mišljenja, gledišta i znanja o umetnosti.
Kako u svom tekstu podseća Vićićeva, slikarev stav bio je i da je umetnost deo energetskog toka koji teče stameno i pravolinijski.
– Motiv gavrana sa sigurnošću leti kroz vreme i nastavlja tu nepokolebljivu umetničku energetsku nit. Todor gavrana gleda pravo u oči, bez imalo bojazni. Apstrahuje ga, stavlja u svoju kontrolu, bez da mu oduzima dostojanstvo. Daje mu slobodu transformisanja pred našim pogledom i kreira utisak da je to umetnost koja je u konstantnom vanvremenskom letu – zaključuje mlada istoričarka umetnosti, u uvodu poslednje knjige našeg akademika.
Simbol svetlosti
GAVRAN, kao svojevrsan grb Todorovog opusa, leti i vrši ulogu prenosnika poruke njegove umetnosti, dok umetnikov potpis u slovu T krije pticu u letu. Todor i crna ptica daju se poistovetiti kao simboli svetlosti, u ovom slučaju luče buktinje u umetnosti – piše Milica Vićić.
Kako se u tom poslednjem razgovoru za naš list prisetio veliki umetnik, još na stidujama, njegova profesorka, akademik Cuca Sokić, prozvala ga je Todor-ptica, zbog tog motiva koji se ponavljao od samih početaka.
– Ja letim kroz svoju umetnost – govorio je Todor. – Let je sloboda, let je način slobodnog života, slikanja. Sve je to let. Za mene je umetnost nešto što je apsolutno slobodno, nedodirivo. Tu nema nametnutih tema, sumorne svakodnevice.