MARTOVSKI pogrom Srba na KiM 2004. tesno je povezan sa situacijom u Republici Srpskoj, kojoj u istom periodu Zapad oduzima vojne i pravosudne nadležnosti utvrđene Dejtonskim sporazumom, dok istovremeno u Crnoj Gori podupire antisrpski režim Mila Đukanovića. Istovremeno, Srbija je dezorijentisana posle ubistva premijera, nakon što je rekao da zapadne sile ako žele da otcepe Kosovo, moraju da daju pravo na samoopredeljenje Republici Srpskoj.
Privatna arhiva
Ovako situaciju od pre dve decenije, u momentu kada se dešava zločin nad Srbima na KiM, tumači dr Igor Vukadinović, istoričar.
– Još nije precizno utvrđena pozadina etničkog čišćenja Srba u martu 2004, ali je nesumnjivo potvrđeno da je zvanični povod za nasilje laž. Unmik je kasnije potvrdio da su ti navodi o utapanju albanskih dečaka zbog Srba bili neistiniti, da je plasirana laž kao povod za agresiju, nešto slično montaži iz Račka, konstrukciji koja je iskorišćena 1999. kao povod za NATO agresiju. Nema sumnje da je iza mase od 50.000 Albanaca stajala ozbiljna organizacija, da su određeni krugovi Zapada dali zeleno svetlo za Pogrom. Ipak, strašni događaji na KiM su samo ilustracija opšte politike vodećih zemalja Zapada prema Srbima.
Foto Tanjug
Zar se ta politika nije promenila posle 5. oktobra?
– Ne, iako su se tome nadali i srpska elita i običan narod. Ljudi su bili istraumatizovani i umorni od ratova devedestih, čiji vrhunac je bila NATO agresija. Posle promene vlasti u Srbiji postojala je nada da je moguće uspostaviti bar održive odnose sa vodećim zapadnim silama koje su pokazivale sistematsko neprijateljstvo. Zapad je vrlo brzo raspršio te iluzije. Zapadna politika prema KiM, Republici Srpskoj i Đukanovićevom režimu u Crnoj Gori početkom dvehiljaditih i posle promene vlasti u Srbiji ne menja kurs. Ona nastavlja da sprovodi u novim okolnostima ono što nije uspela da uradi 1999. godine. Zapadnu stratešku politiku nije zaustavilo ni potpisivanje Kumanovskog sporazuma, ni 5. oktobar, pa u tom kontekstu treba posmatrati tolerantan odnos zapadnih sila prema pogromu 2004. i odsustvo bilo kakve volje da se srpsko stanovništvo zaštiti i da se inicijatori nasilja pronađu, procesuiraju i osude.
Ako je Zapad stajao iza Pogroma, šta je bio njegov cilj?
– Martovsko nasilje je u stvari definitivno zaustavilo ideju o “standardu pre statusa”, odnosno uspostavljanje održivog uređenja i ljudskih prava na KiM, posle čega bi se pregovaralo o statusu pokrajine, zbog čega je NATO navodno došao na Kosmet. Reakcija Zapada na Pogrom je bila da se zločini ne procesuiraju već da se opravdavaju, jer treba uvažiti gnev i frustraciju Albanaca zbog neispunjavanja njihovih zahteva o statusu, odnosno secesiji. Takvu intepretaciju nasilja zapadni centri moći su iskoristili kao izgovor za pripremu jednostranog proglašenja “nezavisnog Kosova”, ali je pitanje da li su to preduzeli kao saveznici Albanaca, ili više kao neprijatelji Srba.
Obračunavanje sa našim narodom
KADA se posmatra sveukupno delovanje Zapada u istom periodu prema Srbiji, RS i Crnoj Gori, vidi se da su istovremeno krenuli u “obračun sa srpskim faktorom” kršeći međunarodno pravo. Zapad je tada bio na vrhuncu moći i mogao je da uključi Srbiju u svoje političke i vojne integracije da je hteo, ali je izabrao put destabilizacije, novih konflikata i obračunavanja sa Srbima. Ta politika je sistematska i dubinska i nema naznaka da će doći do neke promene, naročito posle eskalacije ukrajinskog konflikta.
