ALEKSANDAR Bartoš, dopisni član ruske Akademije vojnih nauka u autorskom tekstu piše o NATO agresiji na Jugoslaviju.
Foto I. Marinković
Ovoj zločinačkoj akciji prethodio je čitav niz blagovremenih sistemskih političkih, diplomatskih i vojnih koraka Severnoatlantske alijanse da se afirmiše kao vojni instrument moći Vašingtona u Evropi i šire.
Kako je međunarodna zajednica sledila vođstvo NATO-a
Posle raspada SSSR-a i završetka „hladnog rata“ Organizacija Severnoatlantskog ugovora počela je da formira odgovarajući pravni okvir prilagođen rastućim globalnim težnjama SAD. Prioritet je dat razvoju mogućnosti da Alijansa interveniše u regionima van tradicionalne zone odgovornosti bloka, a istovremeno je bilo neophodno nastaviti sa sprovođenjem niza mera za unutrašnju i spoljnu adaptaciju NATO-a.
Mešanje NATO-a u događaje na Balkanu kao komponenta snage hegemonističke politike Vašingtona dalo je dodatni podsticaj ovome i doprinelo je formiranju jedinstvenih smernica za praktične korake za stvaranje potencijala za nasilnu intervenciju u različitim delovima sveta.
Politička osnova za delovanje NATO-a u mirovnim operacijama postavljena je na ministarskom sastanku Severnoatlantskog saveta u Oslu juna 1992. godine. Tada su ministri spoljnih poslova zemalja članica NATO-a obavestili o spremnosti da podrže mirovne aktivnosti pod okriljem Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS, potom OEBS). Ovo je uključivalo obezbeđivanje snaga i sredstava Severnoatlantskog saveza za sprovođenje mirovnih operacija. Krajem 1992. godine ministri spoljnih poslova NATO-a izjavili su da je Severnoatlantski savez takođe spreman da podrži mirovne operacije pod okriljem Saveta bezbednosti UN, koji snosi glavnu odgovornost za obezbeđivanje međunarodnog mira i bezbednosti.
U okviru političkih direktiva dobijenih od Saveta NATO-a, po prvi put od završetka Hladnog rata, Alijansa je izvela svoje prve tri mirovne operacije u Evropi – u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Republici Makedoniji. NATO je sistematski naglašavao da je potreba za izgradnjom dugoročnog mira globalne prirode i time pripremao teren za dalju geografsku ekspanziju intervencija.
U periodu od 1992. do 1995. godine NATO je doneo niz ključnih odluka, nakon kojih su usledile kontrolne operacije, a zatim i operacije za sprovođenje embarga UN u Jadranskom moru, kao i za kontrolu i obezbeđivanje poštovanja zone zabrane letenja iznad Bosne i Hercegovine (BiH). Severnoatlantski savez je pružao neposrednu bezbednosnu vazdušnu podršku Snagama UN-a u Bosni i Hercegovini i odobrio vazdušne napade za okončanje opsade Sarajeva i drugih područja koja su UN proglasile za bezbedne zone i koje su se našla u pretećoj poziciji.
Istovremeno, vojska Alijanse je grubo prekršila osnovne principe očuvanja mira – nepristrasnost i ekvidistancu – Srbi su bili i ostali glavna meta vojnih akcija NATO-a. Međunarodna zajednica, koju predstavljaju UN i OEBS, ni na koji način nije reagovala na sistemske prekršaje NATO-a, što je doprinelo širenju vojnog sukoba. U tom kontekstu, od 30. avgusta do 15. septembra 1995. godine, avioni NATO-a, u okviru operacije „Namerna sila“, po prvi put su korišćeni za vršenje napada raketama i bombama na srpske položaje u Bosni i Hercegovini. Na kraju, intervencija Severnoatlantske alijanse primorala je rukovodstvo Jugoslavije da potpiše sporazum o prekidu vatre u Dejtonu (Ohajo, SAD).
Za kontrolu nad sprovođenjem vojnih aspekata sporazuma, stvorene su Snage za implementaciju mira (IFOR) pod vođstvom NATO-a, koje su brojale 60 hiljada ljudi, u čijem je sastavu bio i ruski vojni kontingent. Nakon toga su, pod pokroviteljstvom Alijanse, umesto IFOR stvorene Stabilizacijske snage (SFOR) koje su brojale 32 hiljade ljudi i delovale u BiH do 2004. godine, kada je nadležnost upravljanja operacijom prebačena sa NATO-a na Evropsku uniju.
Od tada pa sve do danas zapadne zemlje koriste teren nepriznatog Kosova kao odskočnu dasku za agresiju i provokacije protiv Srbije i dela srpskog stanovništva u regionu.
Izmišljeni faktori za transformaciju NATO-a
U kontekstu događaja koji su se odigrali na Balkanu 1997. godine, lideri Severnoatlantske alijanse su se složili da preispitaju postojeću stratešku koncepciju i obnove je uzimajući u obzir promene koje su se desile u Evropi i obezbeđujući potpunu usklađenost strategije NATO-a sa realijama 21. veka. Počeo je rad na reviziji strategije i strukture snaga, koji je završen do samita NATO, aprila 1999. u Vašingtonu, na vrhuncu raketnih i bombaških napada na Jugoslaviju.
Predlozi za transformaciju bloka zasnivali su se na analizi i prognozi u velikoj meri izmišljenih izazova i pretnji savezničkim zemljama. Početkom 2000-ih, stavovi rukovodstva NATO-a o verovatnim trenutnim i budućim neizvesnostima i rizicima bili su sledeći:
Prva velika neizvesnost i rizik je Rusija. Istovremeno, članice NATO-a su tada snažno naglašavale da takvu procenu ne treba smatrati željom da se ponovo vrati konfrontacija, budući da je zadatak Alijanse bio da postigne bezbednost sa Rusijom, a ne protiv nje. Međutim, verovalo se da će se Ruska Federacija neko vreme nalaziti u stanju značajne nestabilnosti. Krajnji rezultat procesa transformacije Rusije takođe je bilo teško predvideti. Ovde postoji kontinuitet niza osnovnih ideja strateške koncepcije iz 1991. godine, koje odražavaju poziciju NATO-a u odnosu na oslabljeni, ali, kako se još uvek smatralo, opasni SSSR.
Stoga se, uzimajući u obzir da Rusija poseduje značajan ruski konvencionalni i, posebno, taktički i strateški nuklearni arsenal, NATO, sa jasno dvoličnim ciljevima, izjasnio o svrsishodnosti nastavka aktivnosti u cilju jačanja saradnje sa našom zemljom radi postizanja sporazuma o potpunoj transparentnosti i kontroli naoružanja. Istovremeno, smatralo se da je neophodno imati snage i sredstva, kako bi se, uz oslonac na transatlantske veze moglo odbraniti.
Danas su takve blažene ocene prošlost, a vojno-politička situacija u svetu se radikalno promenila. Pokrenut je proces transformacije svetskog poretka, u toku je žestoka geopolitička konfrontacija čiji je jedan od ciljeva da se Rusija uvuče u vojni sukob velikih razmera, da joj se nanese strateški poraz, praćen fragmentacijom i uništenjem.
Dok je počinjao agresiju na Jugoslaviju, Zapad je postavio jedan od svojih ciljeva – da oslabi ruski uticaj na Balkanu.
Druga glavna oblast rizika proizilazi iz nerešenih sporova, pritužbi, etničkih napetih odnosa itd. u Evropi, iz nestabilnosti i neizvesnosti u zemljama na periferiji severnoatlantskog bloka od Maroka do Indijskog okeana. Smatralo se da ovaj rizik služi kao jedan od razloga za proširenje zone odgovornosti NATO-a van granica zemalja članica Alijanse u potrazi za sredstvima za postizanje stabilnosti i jačanje bezbednosti;
Treća glavna oblast rizika je kontinuirano širenje oružja za masovno uništenje i sredstava njegove isporuke;
Četvrta glavna oblast bili su takozvani „rizici u nastajanju“, koji uključuju uzroke za širok spektar sukoba, kao što su potraga za životnim resursima (na primer vodom), masovne migracije, pojava novih snaga, kao što su međunarodni zločini, terorizam itd. Smatralo se da je malo verovatno da će vojna sredstva NATO-a biti dominantno, ali da će ostati krajnje sredstvo za suprotstavljanje ovoj kategoriji rizika.
Napominjemo da se već tada činio korak u korist razvijanja strategije hibridnih ratova, koji su predstavljali kombinaciju vojnih i nevojnih sredstava i metoda nametanja svoje volje neprijatelju. Razvoj ovog trenda predstavlja direktnu pretnju po vojnu bezbednost Rusije, što već sada zahteva ozbiljnu analizu, strateško predviđanje i planiranje mera za borbu protiv vojnih i nevojnih pretnji.
Iz analize NATO-a sveukupnosti neizvesnosti i rizika došlo se do zaključka da ih je neophodno držati što dalje od teritorije zemalja članica Alijanse, što je podrazumevalo spremnost NATO-a u pojedinim slučajevima da deluje van zone svoje odgovornosti, što se i dogodilo tokom bombardovanja Libije, intervencije u Iraku, a potom i u Avganistanu. Danas je to Ukrajina, koja se tuđim rukama koristi kao pozorište za odigravanje rata protiv Rusije. Pored toga, lideri NATO-a su prepoznali da je postojanje mandata UN za ovu vrstu akcije osnova kojoj saveznici treba da teže. Međutim, u slučajevima kada je hitna akcija jedini način da se osiguraju interesi Alijanse, NATO će i mora delovati na osnovu sopstvene procene svake konkretne situacije.
Polazeći od ovog stava, Savet NATO-a je 30. januara 1999. ovlastio generalnog sekretara Alijanse Havijera Solanu da nakon konsultacija sa zemljama članicama donese, po potrebi, odluku o raketnim i bombaškim napadima na SRJ. MSP RF je ovu operaciju nazvalo „aktom agresije“ NATO-a na Jugoslaviju i, u znak protesta, 25. marta 1999. zamrznulo odnose sa Alijansom (obnovljeni februara 2000. godine).
Posledice NATO agresije
Rukovodstvo NATO-a, donoseći zločinačku odluku o raketnim i bombaškim napadima na Saveznu Republiku Jugoslaviju, rukovodilo se nizom političkih i vojnih razloga. Pre svega, Alijansa je nastojala da ojača svoju poziciju i ujedno smanji ruski uticaj u regionu, kao i da razradi kompatibilnost trupa tokom stvarnih borbenih dejstava.
Rukovodstvo NATO-a je kao glavni cilj operacije „Saveznička snaga“ nazvalo „sprečavanje genocida nad albanskim stanovništvom Kosova“.
Na rukama generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane je krv hiljada poginulih građana Srbije.
Kao povod za početak agresije korišćeni su informativno-propagandni trikovi sa kojima su zapadni političari tako velikodušni. Januara 1999. godine u svetskim medijima pojavile su se kao po komandi vesti o tome da su Srbi navodno nastavili da čine zločine na Kosovu, da su poklali civile u selu Račak. Zaključak je bio očekivan: Srbi zaslužuju strogu kaznu. U ulozi borca za pravdu treba da nastupi Severnoatlantski blok.
U skladu sa planom razvoja provokacije, 16. januara se u selu Račak iznenada pojavio šef Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji Amerikanac Vilijam Voker. On je otkrio „masakr“ civila, pozvao zapadne novinare i zabranio srpskim istražiteljima i dopisnicima da se pojavljuju u Račku. Nakon toga je dao izjavu o pronalasku „planina leševa“ u civilu od kojih su mnogi ubijeni iz neposredne blizine. Izjava je naširoko bila rasprostranjena u NATO-u i svetskim medijima. On je na konferenciji za novinare stranih i albanskih novinara ovaj događaj nazvao „zločinom protiv čovečnosti” koji su počinile srpske policijske snage. Već tada su iskusni novinari bili iznenađeni što na odeći „zverski ubijenih civila” nema tragova metaka ili krvi… Od tog trenutka je počelo „odbrojavanje” do početka NATO operacije.
Potom je javno objavljeno mišljenje autoritativnih međunarodnih stručnjaka, ali je ono videlo svetlost dana tek godinu dana nakon događaja u Račku. Ispostavilo se da su većina ubijenih bili vojnici koje su se nakon pogibije presvukli u civilno odelo. Na rukama mnogih od njih nađeni su tragovi baruta. Na telima su pronađeni tragovi metaka, ali ne i na odeći. Kako se navodilo u izveštaju koji su pripremili finski stručnjaci, „u 39 od 40 slučajeva nemoguće je govoriti o streljanju nenaoružanih ljudi“. Glavni zaključak: nije bilo ni masovnog streljanja, a kamoli „krvavog masakra“ u Račku.
NATO operacija se odvijala u tri etape. 24-26. marta izvršeni su zadaci na suzbijanju snaga PVO SRJ; 27. marta počeli su napadi na snage SRJ na teritoriji Kosova, kao i udari na najznačajnije ciljeve u Srbiji; od 24. aprila širom Srbije vrše se napadi velikih razmera. Aktivno su korišćeni „Avaks“ avioni za rano upozorenje i kontrolu, čije je područje patrole bilo van teritorije Srbije.
Tokom operacije, koja je trajala 78 dana, avijacija zemalja Severnoatlantske alijanse izvršila je 38 hiljada borbenih naleta, od čega preko 10 hiljada za izvođenje bombardovanja (ispaljeno je 3 hiljade krstarećih raketa i bačeno oko 80 hiljada tona bombi, uključujući kasetne i sa osiromašenim uranijumom). Bombardovanje je vršeno sa velikih visina. Ukupno je učestvovalo preko hiljadu aviona (većinu su obezbedile SAD), od kojih su, prema zvaničnim izvorima NATO-a, dva borbena aviona izgubljena. Između ostalog, Srbi su oborili američki „nevidljivi” avion F-117, na koji su SAD bile veoma ponosne i izjavile da je on „previše“ čak i za najsavremenije PVO sisteme. Međutim, 27. marta 1999. pojavila se vest: „stelts“ je oboren. To se dogodilo u blizini Beograda, kod sela Buđanovci.
Tokom NATO operacije izvršeno je mnogo „pogrešnih“ bombardovanja. Tako se 14. aprila saznalo za pogibiju oko 64 Albanca koji su krenuli ka Albaniji, a u noći između 7. i 8. maja nastradala je ambasada Kine u Beogradu. Među najtragičnijim incidentima je napad u noći između 13. i 14. maja na kosovsko selo Koriša, gde su se, prema podacima NATO-a, nalazili srpski vojnici. Međutim, na udaru su se našle albanske izbeglice – poginulo je 50 ljudi, a isto toliko je i ranjeno. U Nišu u bombaškom napadu na lokalnu pijacu poginulo je više od 30 ljudi. Izvršen je vazdušni napad na putnički voz, nakon čega je novinarima prikazan lažan ubrzan snimak iz aviona: kažu, voz se kretao veoma brzo i pilot se plašio da ne promaši metu.
Tokom 78 dana operacije protiv SRJ, avijacija zemalja Severnoatlantske alijanse izvela je 38 hiljada borbenih naleta.
Civilne žrtve
U bombardovanju je, prema srpskim podacima, poginulo od 3,5 do 4 hiljade ljudi, ranjeno oko 10 hiljada, od kojih su dve trećine bili civili. Materijalna šteta je iznosila do 100 milijardi dolara. Vojno-industrijska infrastruktura SRJ bila je potpuno uništena, uništeno je više od 1,5 hiljada naselja, 60 mostova, 30 odsto svih škola, oko 100 spomenika. Bilo je uništeno ili oštećeno 40 hiljada stambenih objekata. Bombardovanje rafinerija nafte i petrohemijskih fabrika dovelo je do kontaminacije vodovodnog sistema zemlje toksičnim materijama. Ono što je interesantno, na teritoriju Crne Gore nisu vršeni udari.
Kao posledica bombardovanja u Srbiji je uništeno ili oštećeno 40 hiljada stambenih objekata.
Operacija je završena 10. juna 1999. godine nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma između SRJ i NATO u Kumanovu (Makedonija, blizu granice sa Srbijom), u skladu sa kojim je počelo povlačenje jugoslovenskih trupa sa teritorije Kosova. Uzgred, Srbi su vešto kamuflirali svoje trupe u iščekivanju kopnene invazije i izgubili samo nekoliko tenkova. Istog dana Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, na osnovu koje su na Kosovu pod pokroviteljstvom UN raspoređene međunarodne civilne snage (Misija UN na Kosovu – UNMIK) i Međunarodne bezbednosne snage (KFOR; uz značajno učešće NATO-a; ukupan broj trupa iznosio je 40 hiljada, trenutno – 3,5 hiljada).
U februaru 2008. godine takozvani parlament Kosova jednostrano je proglasio nezavisnost pokrajine od Srbije, trenutno 104 zemlje širom sveta priznaju Kosovo kao nezavisnu državu. Osim Srbije, priznanju Kosova protivi se više od 60 zemalja, uključujući Rusiju, Kinu, Indiju, Izrael.
Šta se potom desilo
Od juna 1999. godine, NATO se (na osnovu retroaktivnog mandata UN) nalazi na čelu mirovne operacije na Kosovu, navodeći potrebu da se podrže široki međunarodni napori za jačanje mira i stabilnosti u ovoj istorijskoj srpskoj pokrajini, koju osporavaju različite strane. U tu svrhu su raspoređene Kosovske snage (KFOR) predvođene NATO-om, koje uključuju i ruski vojni kontingent. Najveća američka vojna baza u Evropi „Bondstil“ ubrzo je uspostavljena na teritoriji nepriznate takozvane Republike Kosovo.
Za Vašingtonom je pošao Brisel. Severnoatlantska alijansa je 4. marta 2024. u Albaniji otvorila vazdušnu bazu Kučova, koja treba da postane „moderno čvorište za buduće vojne operacije NATO-a“. Alijansa je uložila 50 miliona evra u renoviranje kontrolnog tornja, pista, hangara i skladišta. Novac je došao iz NATO programa za investiranje u obezbeđivanje bezbednosti (NSIP).
Rekonstrukcija vazdušne baze smatra se strateškom investicijom koja pokazuje da NATO nastavlja da jača svoje prisustvo na Zapadnom Balkanu, u regionu od strateškog značaja za Alijansu.
Pouke iz raspada Jugoslavije
Posledice NATO raketnih i bombaških napada na Jugoslaviju i današnja hibridna agresija Zapada na Srbiju koja puzi prevazilaze granice jedne zemlje, pretvarajući se u jedinstveni višedimenzionalni faktor svetskog hibridnog rata, koji je značajan kako za Beograd, tako i za Moskvu, Peking i neke druge zemlje i zahteva visoku budnost, sveobuhvatnu analizu, strateško predviđanje, postavljanje ciljeva i strateško planiranje, jačanje poverenja i interakcije između prijateljskih država, korišćenje njihovog potencijala u zajedničke svrhe.
Sekretar Saveta bezbednosti Rusije N.P. Patrušev je na sastanku o pitanjima nacionalne bezbednosti u martu 2024. godine u glavnom gradu Republike Ingušetije ukazao na destruktivnu ulogu NATO-a u savremenom svetu. Prema njegovim rečima, NATO je za 75 godina svog postojanja, kao instrument uticaja Vašingtona na druge države, pod maskom „mirovne organizacije“, „pokrenuo više od 100 ratova i vojnih sukoba širom sveta – i priprema se za naredne.”
Vojska Severnoatlantske alijanse danas, tokom vežbi u Evropi, razrađuje scenario oružanog sukoba sa Rusijom i priprema se za učešće u vojnim operacijama na Arktiku i u azijsko-pacifičkom regionu.
Treba imati u vudu da danas kolektivni Zapad koristi Ukrajinu i Kosovo kao odskočne daske agresije čiji je cilj da se maksimalno oslabi pre svega slovensko stanovništvo Rusije, Belorusije i Srbije. Strategija svetskog hibridnog rata predviđa i „rastvaranje” svesti stanovnika pravoslavnih slovenskih država u stranom, za njih neprijateljskom duhovnom, sociokulturnom i civilizacijskom okruženju, u kome se usađuju iskrivljene predstave o porodičnom i društvenom životu, istoriji, kulturi, religiji.
Za ove države, u uslovima direktne ugroženosti njihovog postojanja, obezbeđenje vojne bezbednosti postaje od posebnog značaja, što postaje prioritet u nizu zadataka obezbeđivanja nacionalne bezbednosti.
Istovremeno, u državama koje su mete globalnog hibridnog rata, ozbiljnu pažnju treba posvetiti veštoj upotrebi „meke moći“ za povećanje privlačnosti sopstvene zemlje, izgradnju vojne moći i opreme oružanih snaga, obezbeđivanje teritorijalne odbrane i pouzdane zaštite državnih granica, jačanje privrede i prilagođavanje programa realijama današnjeg obrazovanja i vaspitanja omladine, obezbeđenje unutrašnjeg jedinstva društva i konsolidaciju saveza i partnerstava.
