ZAPAD je zahtevao da nepokorni Srbi koji su se devedesetih jedini odupirali unipolarnom svetu budu trajno stigmatizovani kao “genocidan narod”, ali nijedan dokaz za genocid nije mogao da se pronađe u građanskim ratovima u Hrvatskoj i BiH. Tada je u pomoć priskočio naturalizovani Amerikanac egipatskog porekla Šerif Basiuni. Ovaj profesor islamskog prava je titulu “oca međunarodnog krivičnog prava” dobio u američkim medijima pošto je ponudio Kongresu SAD termin “lokalni genocid”, koji je sam izmislio za potrebu optuživanja Srba, iako se on kosi sa Konvencijom o genocidu UN!
Foto AP
Da je reč o zlonamernom terminu koji je projektovao krivicu Srba ukazuje i to što je smišljen na samom početku rata u BiH, daleko pre nego što je pomoću njega konstruisan “genocid u Srebrenici”, kojim Sarajevo uz pomoć sponzora pokušava da dokaže da je Republika Srpska “genocidna tvorevina” da bi sa tim opravdanjem bilo izdejstvovano njeno ukidanje.
– Komisija postavljena od strane Saveta bezbednosti UN 6. oktobra 1992. od velikog je značaja za kasniji pravni razvoj pitanja genocida. Njen zadatak bio je da istraži ratne zločine i teške zločine protiv čovečnosti učinjene u bivšoj Jugoslaviji od 1991. Na čelu Komisije bio je Šerif Basiuni. Na saslušanju u američkom Kongresu diskutovalo se da li se ono što se dogodilo u Bosni može smatrati genocidom ili ne. Basiuni je isticao da ne postoji sumnja da su u Bosni učinjeni zločini protiv čovečnosti, ali da je situacija nešto drugačija kada je u pitanju genocid, te da je pitanje definicije od velike važnosti. Ukoliko se konvencija UN koristi kao standard, teško je dešavanja u Bosni označiti kao genocid, ali ukoliko se zauzme “progresivni” stav, tj. da se genocid može izvršiti na lokalnom nivou, situacija može biti različita – navodi profesor Kjel Magnuson sa švedskog Univerziteta Upsala.
vikipedija
Njegov odvažni i mnogo puta citirani naučni rad “Pojam genocida u pravu i nauci: jaz koji se širi?” demaskirao je mehanizam fabrikovanja optužbi protiv Srba na osnovu izmišljotine o “lokalnom genocidu”.
– U BiH je bilo oko 100.000 neposrednih žrtava na sve tri strane. Najviše su ih imali Bošnjaci, oko 62.000, pa Srbi najmanje 25.000, a oko 9.000 otpada na Hrvate i oko 500 ostalih. Tome treba dodati i nekoliko hiljada nerazjašnjenih smrti. Taj broj i takva struktura mrtvih na prostoru države od 4,4 miliona stanovnika ne može da se kvalifikuje kao genocid, pogotovo ako se posmatraju pojedinačne nacije. Za genocid je, uz masovnost žrtava, potrebno i dokazati nameru da se on izvede, a toga nema. Pošto nije mogla da se odbrani teza o velikom broju mrtvih na određenom prostoru, rešenje je pronađeno u tome što je smanjen prostor na kome se mrtvi broje, a dodatno se manipulisalo njihovim brojem i identitetom. U Srebrenici imate grobove ljudi koji su poginuli u borbi i koji ne mogu da se računaju u žrtve genocida, zatim one koji su poginuli u nesrećnim slučajevima, kao i razne druge smrti u tom periodu, a svi oni su sahranjeni sa onima koji su zaista streljani – objašnjava za “Novosti” istoričar dr Goran Miloradović.
Logor za srpsku decu u NDH / Foto Vikipedija
On naglašava da su u Memorijalni centar Srebrenica-Potočari dovoženi ostaci poginulih u drugim mestima u BiH, ranije ili kasnije tokom rata.
– Tako je i otac direktora Memorijalnog centra Emira Suljagića, koji je poginuo još 1992. kod Bratunca, sahranjen i zaveden kao žrtva genocida. Kada su pitali direktora kako je mogao oca da uvrsti u žrtve genocida, ovaj je odgovorio: “Tada je postojala takva zakonska mogućnost i ja sam je iskoristio”. Dakle, žrtva genocida se postaje i tako što neki potomak “iskoristi zakonsku mogućnost”! To nema veze sa realnošću i nikako ne bi moglo da prođe na činjeničnom nivou, ali može na političkom. Ako je nekome potrebno da se nešto medijski interpretira kao genocid, onda je bitno samo to koliko veliku trubu ima i koliko dugo može o tome da trubi. Optužba za genocid je vrlo moćna poluga međunarodne politike – kaže dr Miloradović.
Profesor Magnusen ukazuje da je smisao genocida promenjen američkim i britanskim pritiskom.
Britanska crkva plaćala kidnapovanje aboridžinske dece koju je “vaspitala” / Foto Vikipedija
– Sa presudama MKTJ i Međunarodnog suda pravde našli smo se u prilično zbunjujućoj situaciji da je ključni pojam međunarodnog prava korišćen suprotno zdravom razumu i nameri konvencije uz koju bi trebao da se primeni. Potpuno je jasno da nema nikakve koristi od menjanja značenja pojma genocida. Upravo suprotno, sprečava nas da razumemo njegovu pravu prirodu. Teško je odupreti se osećaju da je do ove zabune došlo usled specifične političke klime koja je vladala za vreme rata u Bosni i na Kosovu. Ono što propagandu SAD i Velike Britanije čini naročito uvredljivom je da su upravo oni političari koji su odgovorni za iskrivljenu sliku onoga što se dešavalo na Balkanu uradili sve što je u njihovoj moći da to što se desilo u Ruandi ne kvalifikuju kao genocid. Basiunijev finalni izveštaj, koji se može kritikovati kao nepotpun i zasnovan na prilično tankim dokazima, postao je osnovni izvor optužbi za genocid. Bez Basiunijeve inovativne ideje lokalnog genocida, bilo bi nemoguće osuditi bilo koga za genocid u Bosni – kaže Magnusen.
On ukazuje da korišćenje termina na način Haškog tribunala ima smisla jedino ako je “neko želeo da po svaku cenu koristi simbolikom obojen pojam genocida tamo gde mu nije mesto”.
Aboridžini u 19. veku / Foto Vikipedija
– Opšti zaključak bi ukratko bio da su se neke sudije u svojim presudama udaljile ne samo od prvobitnog značenja pojma genocida, nego su takođe tumačili samu Konvenciju o genocidu na način koji je protivan i slovu i duhu tog dokumenta. Neizbežna posledica je da u budućnosti postoji rizik da se bilo koji etnički konflikt može nazvati genocidom, što znači da je sam pojam devalviran. To se može desiti samo u jednoj konfuznoj kulturnoj i političkoj klimi koja trenutno dominira u Evropi – upozorio je profesor Magnusen.
Da je termin genocida već devalviran dokazuju “naučne” tvrdnje nekih sarajevskih istoričara koji kažu da su Bošnjaci preživeli neverovatnih 11 genocida, od poznog srednjeg veka do danas! Oni pod genocidom podrazumevaju svaki vojni odgovor hrišćanske Evrope na osmanska osvajanja, što je neosmanistička optužba, jer u Osmanskom carstvu, verskoj državi, bošnjačka nacija nije ni postojala već samo sveukupan islamski milet (narod u verskom smislu)! Zaseban bošnjački identitet je razvijao katolički Beč posle okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine.
– Postoji tržište ideja i koncepata, a Bošnjaci nude ono što na njemu ima dobru prođu. Shvatili su da se politički isplati biti narod-žrtva genocida, pa rade po principu “što više genocida to više koristi”. To, naravno, nema nikakvog utemeljenja jer su oni bili narod koji je bio povlašćen i u okviru Osmanske carevine i u okviru Austrije. Austrijanci su nastojali da ustanove bošnjački identitet, oni su smislili naziv Bosna i Hercegovina za prostor koji nikada nije bio jedna država, izmislili su da je “bošnjački” jezik poseban, ukratko, sve su uradili da taj prostor kulturno odvoje od Srbije kojoj je on tradicionalno gravitirao. Kada je Austrougarska nestala, kontinuitet iste politike su nastavili Nemci – kaže dr Miloradović.
Istoričari ukazuju da je genocid, istrebljenje naroda ubijanjem i asimilacijom, fenomen star koliko i istorija, a da je genocidna politika neodvojiva od istorije kolonijalnih imperija.
– Upravo su one bile inspiracija nacistima za istrebljivanje prvo Jevreja, a zatim Slovena. Hitler nije doživljavao Ruse samo kao ideološke protivnike, već pre svega kao ljude koji žive na zemlji bogatoj resursima koje zato treba istrebiti da bi se dobio životni prostor za germansku rasu. Ne može se poreći istoričnost te ideje, isto su radile i kolonijalne sile i to u nekim slučajevima vrlo uspešno. Hitler je u njima imao uzore i rešio je da istu stvar pokuša i sam. Istrebljivanje čini istoriju kolonijalnog vremena, a Britanci su u tom poslu bili veoma uspešni, što se vidi u Australiji i na Novom Zelandu gde starosedelačko stanovništvo postoji samo u tragovima. Starosedelaca Tasmanije više nema nijednoga. Takođe, pre nego što su stvorene SAD na severnoameričkom kontinentu su bile britanske kolonije. Britanci su sukobe sa Indijancima rešavali, pored ostalog, i biološkim ratom – navodi dr Miloradović.
Foto Vikipedija
Englezi su bili svesni da su starosedeoci severnoameričkog kontinenta osetljivi na neke zarazne bolesti više nego Evropljani, pa su im zimi namerno davali ćebad na kojima su prethodno ležali bolesnici zaraženi velikim boginjama.
– Indijanci uopšte nisu preživljavali velike boginje i taj genocidni program je svesno izvođen po naređenju britanskih oficira, što je utvrdio istoričar Ronald Rajt i objavio u knjizi “Oteti kontinenti” o istoriji Severne i Južne Amerike. On procenjuje da danas ima pet do sedam miliona potomaka severnoameričkih Indijanaca koji su svi mešane krvi, a većina njih živi u Kanadi, gde su bolji uslovi nego u SAD. On iznosi i procenu da u Latinskoj Americi živi oko 100 miliona potomaka starosedelaca i smatra da bi toliko bilo i naslednika severnoameričkih Indijanaca da nisu sistematski istrebljivani – kaže dr Miloradović.
On naglašava da ne treba mešati pojmove koncentracionog logora i genocida, jer su postojali konclogori sa svrhom izolacije, kontrole i eksploatacije ljudi, ali ne i uništenja.
– Prvi put se na ideju korišćenja koncentracionog logora za sistematsko uništenje ljudi došlo za vreme Drugog svetskog rata. Nemci su prvo imali ideju da pitanje Jevreja u Evropi reše putem etničkog čišćenja, manje istrebljivanjem, a više proterivanjem na Madagaskar i druga mesta. To se pokazalo nerealnim u okolnostima Drugog svetskog rata i onda je krajem 1941. doneta definitivna odluka da se jevrejsko pitanje reši eksterminacijom. Ipak, nemački logori nisu bili prvi za izvođenje genocida, konclogori u NDH koji su se bavili istrebljenjem srpskog i jevrejskog stanovništva počeli su da rade mnogo ranije. Čim je proglašena NDH organizovani su logori na Jadovnu i na Pagu u kojima niko nije preživeo. Kada su Italijani zaposeli ta područja vlasti NDH su morale da presele logore, pa su u julu i avgustu 1941. formirali Jasenovac gde je počelo sistematsko istrebljivanje. Može se reći da su ustaše pretekle Nemce bar pola godine sa praksom istrebljivanja – kaže dr Miloradović.
Starosedeoci Australije pretvoreni u robove engleskih kolonista / Foto Vikipedija
Ipak, NDH nikada nije optužena za genocid jer se utopila u drugu Jugoslaviju gde je bila zaštićena, pa ni genocid nad Srbima nije međunarodno priznat, iako nije bio delo grupe ekstremnih ustaša već državni plan istrebljenja jednog naroda, po svim tačkama koje se navode u rezoluciji UN:
– S obzirom na to da je Hrvatska ušla u sastav NATO i EU, onda je sa njom u sastav ovih organizacija ušla i istorija NDH, čiji je sastavni deo genocid. Za Zapad je bilo pitanje kako da se otarase tog genocida, a da dobiju prostor, narod i ostale geopolitičke prednosti. Genocid ne može da se obriše, ali može da se sakrije, ako se pronađe drugi koji će biti proglašen mnogo većim i koji će zakloniti prethodne, kao što je genocide pre Drugog svetskog rata zaklonio onaj nad Jevrejima. Ono što je hronološki kasnije došlo ima tu sposobnost, koja se postiže kroz istoriografske interpretacije i medijski plasman, da zakloni događaje iste kategorije koji su se ranije desili. Zapadu je zato trebao genocid u Evropi, ne u Africi ili Aziji, da bi se zaklonila istrebljenja na Starom kontinentu.
Za žrtvu su odabrani Srbi, a s obzirom na to da je definicija genocida vrlo neprecizna, na Zapadu je uspešno napravljena medijska interpretacija koja “dokazuje” genocidnost srpskog naroda. Koji zbog toga, logično, zaslužuje da pati.
– Te optužbe i dalje ne odgovaraju činjeničnom stanju, niti ono što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije može da bude stavljeno u red s onim što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, ali medijskim naduvavanjem te teme stvara se takav utisak kod mlađih generacija, odnosno kod onih koji nemaju iskustvo i znanje ranijeg vremena. S obzirom na to da generacija koja pamti Drugi svetski rat nestaje, sada postoji mogućnost da se i on interpretira na drugi način – ukazuje dr Miloradović.
Mali Rusi i Belorusi u nemačkom logoru / Foto Vikipedija
Suprotno sa konvencijom
POJAM “lokalnog genocida” na osnovu koga se u Haškom tribunalu sudilo Srbima je u potpunoj suprotnosti sa Konvencijom o genocidu koju su 1948. usvojile Ujedinjene nacije i u kojoj jasno piše: “U ovoj konvenciji pod genocidom se podrazumeva bilo koje od niže navedenih dela, počinjenih u nameri da se potpuno ili delimično uništi kao takva neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa: (a) ubistvo članova grupe; (b) teška povreda fizičkog ili mentalnog integriteta članova grupe; (c) namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja; (d) mere usmerene ka sprečavanju rađanja u okviru grupe; (e) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu”.
Izraz smišljen 1944. godine
GENOCID nije smišljen u 20. veku, već je veoma star istorijski fenomen, kome je 1944. samo smišljeno ime, a to je uradio Rafael Lemkin, pravnik jevrejsko-poljskog porekla.
– Kada je Lemkin tokom Drugog svetskog rata predložio koncept genocida, njegova namera je bila da privuče pažnju na činjenicu da zločini nacističkog režima pripadaju kategoriji zverstava koja bi u međunarodnom pravu trebalo kvalifikovati kao zločine sui generis. Genocid je prema Lemkinu “uništavanje naroda ili etničke grupe” i rezultat je svesnog i sistematskog plana sa ciljem uništenja izvesne grupe. Razlikuje se u karakteru i motivu od tradicionalnih ratnih zločina i od drugih vrsta masovnih ubistava – naglašava profesor Magnusen.
