U NjUJORKU je danas, u organizaciji Stalne misije Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, održana panel diskusija „Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti“- svedočanstva svedoka i žrtava rata u BiH.
Foto: Printskrin
Foto: RTS Printskrin
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da istina nije jednostrana i da nikada nije ni bila, dodajući da su neke od žrtava su to i rekle na današnjem panelu.
– Mi nismo ćutali o događajima koji su se događali u Srebrenici. Naprotiv. Hapsili smo i isporučivali. I to govori o individualnoj odgovornosti. Ali čuli ste ove ljude. Ti ljudi su obični ljudi i svi oni će se osećati veoma loše ukoliko vi donesete rezoluciju. Zato što su oni svi žrtve i odjednom će na čelima imati znak, tako što će postati deo goenocidnog naroda.
Vučić se zapitao zašto se uopšte donosi ova rezolucija ako je reč o indivudalnoj odgovornosti.
– Zašto smo svi usvojili opštu rezoluciju o genocidu 2015. godine? Zašto počinjemo sa ovom? Zašto ne počnemo sa nekom što je učinjeno protiv Srba u Prvom svetskom ratu? Izgubili smo 28 odsto stanovištva u tom ratu, a u Drugom svetskom ratu Srbi su činili 85 odsto svih žrtva na teritofiji bivše Jugoslavije, kazao je Vučić.
On je upitao prisutne da li će ova rezolucija da ujedini ljude u regionu, u BiH, i da li će obezbedi mir u godinama koje dolaze.
– Svi znate da je odgovor negativan. Koja je prava svrha? Da se kazni jedan slobodoljubiv narod. Nije baš racionalno. Šta će da bude posledica ovakvih odluka? Pitam vas i još jednom molim, jer ne mogu da pretim kao što to rade neke od zemalja kosponzora…dolazim iz male zemlje i ponosnog naroda. Pozivam vas da ne glasate za ovu rezoluciju i da se stvore uslovi za dijalog i inkluzivnost. Naš stalni predstavnik ovde je želeo da razgovara sa Nemcima, da vidimo da li nešto možemo zajedno da uradimo. Ali oni su odgovorili – Suočićete se sa rezolucijom na način na koji vam je mi budemo dali. Nadam se da će demorkatske vrednosti značiti da svi treba da budemo uključeni u donošenje važnih rezolucija, rekao je Vučić.
Predsednik Srbije je upitao prisutne i šta će uraditi kada se otvori ova Pandorina kutija?
– Hoćete reći da nije bio genocid ubijanje Srba u Prvom oi Drugom svetskom ratu od strane nemačkih i hrvatskih ancista. Hoćete da zažmurite i da poričete kada vama to ne odgovara, u političkom smislu. Molim vas da ponovo razmotrite svoje stavove i odluke, jer to moće da ima uticaje na mnoge buduće odluke, ne samo na region iz kojeg dolazi, već i na ceo svet, poručio je Vučić.
Foto: Printskrin
Advokat za Vašingtona Gregorije Tos je kazao da ovi ljudi ne traže više niša nego što su jednaka pravda za sve.
– Da sve žrtve imaju jednaku pravdu. A rezolucija koja se nalazi ispred UN zapravo ne vodi ka tome. Oni od UN traže da razmotre jednaku pravdu za svakoga. Jednaka pravda ide ruku pod ruku sa poštovanjem ne samo njihovih priča već i priča žrtava koje nisu preživele. Ova rezolucija nikada ih neće učiniti delom te jednačine i ne može da se posmatra kao pravda. A UN se zalažu za jednaku pravdu za sve ljude na svetu, ukljujući i Srbe. Trebalo bi da se uzme u razmatranje već svi učesnici u BiH – Srbi, Hrvati i Bošnjaci.
Prema njegovim rečima, ne spostoji ništa u ovoj rezoluciju što ukazuje na poštovanje Srba.
– Ona će samo da napravi dalja neprijateljstva i izvuče na videlo probleme još od Prvog svetskog rata, a možda i od ranije. Kako možete da postignete uspeh jednom rezolucijom, a da izostavljate jednog od učesnika. Srbiju interesuje jednako priznanje svih žrtvava. Ima li neko ovde prisutan ko bi mogao da kaže da to nije ono čemu stremimo. kazao je.
On je kazao da su ljudi bili voljni da gledaju napred, da ostave ogorčenost za sobom i da ne razmišljaju o osveti.
– Ovaj deo sveta je preživeo kulturološku osvetu i pomirenje tako da sve žrtve budu obuhvaćene, imaće više efekta u rešavanju problema regiona i pomoći će ekonomskom rastu BiH i dugih susednih zemalja. To će voditi do uzajamnog razumevanja. Međukulturna razmena među zajednicama bi mobla da dovede do novog stanovišta i postavljanja problema, ali ideja o izostavljanju srpskog stanovništva, ne vidim kako bi moglo da ima uspeha.
Foto: Printskrin
– Miroslav Jović je reko da živi u SAD. On je rekao da je njegov grad bio žrvta operacije Oluja na terotoriji BiH. Srbi ih Bosanskog Grahova bili smo proterani iz naših kuća. Moja porodica i komšije i prijatelji, stanovništvo tog mesta, otišli smo. Danas tamo živo 5 odsto ljudi u odnosu na preriod pre rata.
– Kako je naveo, 29 godina nakon proterivanja Srba znak suživota se ponovo pojavio i saradnja je bila na vidiku, do danas. Usvajanjem ove rezolucije smao će biti podgrejani strahovi.
– Ništa dobro neće izaži iz otvaranja Pnadorine kutije usvajanjem ove rezolucje. Postojala je šansa da rane zacele, ali ovo nas vrća unazad. Ponovnim otvaranjem rana uništavaće svaki tračan nade za suživot u tom delu sveta. Radio sma i živeo sa dosta Srba u poslednjih 25 godina.
– Dobar prijatelj moje porodice Ranko bio je uhapšen i proveo je mesece. Prebijali su ga i mučili. Kad je bio razmenjen njegova supruga ga je jedva prepoznala, a deca nisu mogla mesec dana da ga prepoznaju. gotovo je nemoguće mučenje kojem je bio izložen. Došao je u SAD kao izblegica, da počne novi život, imao je svoju malu firmu. Bio je uzoran građanin. Pokušavao je prošlost ostavi za sobom. Njegova firma u SAD nisu bili samo Srbi i Amerikanci, već i muslimani iz BiH. On ne moće da putuje, deo noge mu je aputiran, pa nije mogao danas ovde da se pojavi. Usvajanjem ove rezolucije i njegova deca biiće obeležena. Kada je čuo za ovu rezoluciju bio je šokiran. Ako on ne može da putuje ja ću putovati da se sazna istina.
– Gospodin Drago, je još jedan primer. Pobegao je iz logora jer su mu njegovi prijatelji iz detinjstva pomogli. Ostali su prijatelji i danas. Ova rezolucija je za njega duboka rana.
– U Milvokiju iz koga dolazim, ljudi su me zamolili da pomenem tragičan događaj u koje je 12 godišnje dete Slobodan , posle progona sa porodicem vratio se da uzme psa. Ali su ga ubili u pucali mu u glavu. Ne možete to nađete često u medijima.
Foto: Printskrin
Dijana Ivanović je kazala da je rođena u Livnu. 1991. pre rata bilo je 5.000 Srba koji su živeli u ovoj oblasti, a danas ima 20 Srba tamo. Tu su Srbi živeli i pre 14. veka.
U maju 1991. godine odveli su oca i nikada se više nije vratio kući. Škola je prenamenjena u koncentracioni logor za Srbe, vodili su ga Hrvati i Bpšnjaci. On je smešten u malu sobu od 12 kvadrata sa još zarobljenih Srba. Moj otac je rekao da su ovi ljudi danima mučei a kasnije pobugljeni. Moj otac je mučen svaki dan 5 meseci, uglavnom od strane Hrvata koji je sa njim bio prijatelj pre rata.
– Pošto su ga gotovo na smrt prebili. Stavljali su mu pištolj u usta i pretili da će da ga ubiju. On je molio da ga ubiju. Kada bi se jedan od mučitelja umorio, zamenio bi ga drugi odmora i nastavljao. Jedne noći su mu stavili povez na oči rekli da ga vode na streljanje. Stavili su mu pištolj na čelo i opalili ali pištolj je bio prazan. Vesivali su ga za električnu stolicu, spalili su mu telo na leđima. Na kraju su ga stavili u samicu nekoliko dana, bez hrane i vode. Spavao je na betonskom podu 5,5 meseci. Moja majka je delila njegovu sudbinu. Živela je u konstantnom strahu. Jednog jutra komšinica Srpksinja pronađena je mrtva, bila je silovana, ruke i noge su joj bile polomljene. Moja jmajak je 10. avtgusta 92 godien odvedena u koncetracioni logor. Stalno su joj pretili da će četvoro dece da dovedu i ubiju ih pred njom.
_Moji roditelji su pušteni iz logora zahvaljujući razmeni zarobljenika. Napustila sam moj grad pre 33 goidne i od tada nisam pronašla ni snage ni hrabrosti da se vratim. Do danas niko nije odgovarao za Srbe koji su u mom gradu stradali.
– Ratu u BiH završio se pre 29 godine, ali danas se ponovo otvaraju.
Foto: Printskrin
Ranko Ristić je ispričao da je rođen u Zavidovićima. Mesto gde se istroija ponavlja. U Drugom svetskom ratu svi Srbi se priključili Nemačkoj, dok se veliki borj Hrvata priključeo hitlerovoj Nemačkoj. Jedan od žrtava je bio i moj pradeda, odveli su ga u Jasenovac – Petar Ristić ubijen od strane ustaša u Jasenovcu. Ja sam rođen decenijama kasnije, vaspitavan sam kao Jugosloven. Nisam vaspitavan da vidim razliku. Najbolji prijatelji su mi bili bosanski muslimani.Međutim 92 godine kada sam bio u srednjoj školi sve više grafita mogao sam da vidim sa nacističkom simbolima i pozivim ana ubistvo Srba.
Išao sam sam ocen i napli smo na blokade, izvuli su oca i mene iza tuta, držali nas na nišanu. Naredili su da se vratimo u grad. Kada se moj otac požalio, moj biviši prijatelj Senad stavio je cev na moju slepoočnicu i rekao – vrati se ili ću da ga ubijem. Brzo smo se odvezli do kuće, pokupili smo moju majku, brata i psa i otišli smo. Nekoliko meseci smo bili u selu mog pradede a onda seu oni počeli da ubijaju i očistil su 30 sela oko Zavidovića, a 7.000 ljudi je moralo da se povuče.
Ovo je moja bab tekka kojoj su otkinu grkljan, kada su završili sa njom otiđšli su do sledeć kuće Ranke Pantelić i njena sudbina je bila ista.
Preko 3.000 terorista Alkaide je došlo u Bosnu. Ubrzo smo videli rezultat njihovog dolaska. Uhvatili su srpske vojnike, zvali su se Blagoje Blagojević, Nenad Pektović i Branimir Đurić i obezglavili ih.
Posle rata otišao sam u SAD.
Foto: Printksrin
Dušanka Stanić i njena sestra Svetlana koje su bile zatvorene u koncetracionim logorima i svedočile su o sovom sikustvu.
– Imala sam 8 godina kada je počeo rat u Jugoslaviji, naše porodice su zajendo radile, zajdno su slavile. Nažalost jednog lhladnog aprilskog jutra majka mi je rkela da je škola otkazana. Ali mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuće i da se igram sa sestrama. Nisam shvatala da smo mi bili manjina.l Bili smo zatočeni u kući, jeli smo hranu samo onu koju smo imali kod kuće. Sa osam godina sam pokušala da shvatim šta se dešava. Grupa vojnika došla je pred našu kući u crnim uniformama i jedan od njih je upreido pušku u mene. On je nišanio u mene i držao upreren pištolj i naterao nas da uđemo u kombi. Nismo zunali gde demo
– Odvedeni smo u školu gde smo bili prisiljeni da budemo u školi. U naredna tri dana nismo dobijali nikavu hranu. Oni koji su bili duže jedno kuvano jaje i malo parče hleba. Bila sam gladna, iznurena.
– Čula sam da će da nas bace u jamu kao što su radili u Drugom svetskom ratu. Čula sam od bake kako su mučili Srbe i bacali ih u jame, i sada smo prolazili kroz isto.
– Bili smo u koncentracionom logoru bez predstave o tome šta će se desiti. Vojnici su došli da nas muče. Poređali bi nas za streljane i pitali majke da li žele da one i deca budu prvi. Kasnije sam saznala. Urezivali su krstve na njihovim telima. Živeli smo u Sanksom mostu tako da sam mislila da mogu da počnem novi život, čak iako je to bila teritorija koju su držali srbi granate su bili moja uspavanka. Bođnjaci su išli u školu sa nama. Jedan od Bošnjaka kada sam išla u školu rekao je mlađem _ hajde da je silujemo. Bila sam brza a on jehramao i uspela sam da pobegdnem. Živela sam us trahu svakog dana>
U okgotbru 1995. naš grad je ponovo bio napadnut. Uspeli smo da pobegnemo sa kočoijama – žene deca i strafiji. Bio je oktobar, živeli smo napolju. Ja sam bila beskućnik i ponovo uplašena. Tek kasnije sam shvatila šta sam prošla u detinjstvu. Doik nisam napunila 11 godina grčke porodice su nas primile i smestile u svoje domove. Tek tada sam shvatila da bi tako detinjstvo treba tako da izbleda. Shvatila sam da ipak ima dobrih ljudi i ima nade.
Foto: Printksrin
Svetlana Stanić je ispričala o svom iskustvu i svojim strahovima koje je doživela. Ova sećanja su 30 godina kasnije samnom. Ratovi za sobom ostavljaju žrtve na svim stranama imi smo svedoci toga. Porodice su one koje plaćaju tu kranju cenu. Imao traume koje nas prate. Srećni smo zato što smo preživeli, ima onih koji to nisu uspeli. Kao majka troje male dece ne mogu da im objasnim šta su sve moji roditeljlji prežieli da bi nas sačuvali.
Ono što smo mi postigli jeste da priznamo patnju svih žrtava koji su kao i mi iskustili rat.
Na početku diskusije održan je minut ćutanja za sve nevine žrvtve u Bosni i Hercegovini.
Skupu prisustvuju predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljnih poslova Marko Đurić.
Panel diskusija počinje u 16 časova.
Podsetimo, u četvrtak, 23. maja, u Njujorku će pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija biti glasanje o rezoluciji o Srebrenici. Naša delegacija, na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, pokušaće da se koliko god može odupre dokumentu koji ima nameru da na leđa Srbije stavi etiketu genocidne države.
– Odgovoriću im snažno i onoliko hrabro koliko hrabrosti ima. Sve što imam hrabrosti, znanja i snage odgovoriću im. I odgovoriću im istinito. Odgovoriću im, borićemo se. Naš narod nije genocidan narod – poruka je predsednika Vučića.
BONUS VIDEO: MI NISMO GENOCIDAN NAROD: Pamtimo – Ponosna Srbija i Srpska
Preporučujemo
