STROGO pravni pojam genocid skovan je neposredno posle Drugog svetskog rata da bi se sprečio “dolazak nekog novog Hitlera” i 1948. je definisan Konvencijom o genocidu UN. Termin genocid se od tada neograničeno koristi u javnosti, a najmanje kao pravni pojam, što je dovelo do njegove česte političke zloupotrebe. Upravo su o tome govorili pravnici koji su još 1948. uočili nedostatke njegove definicije.
Foto: Printskrin, Vikipedija
Dokaz o mogućnostima beskrajne zloupotrebe ovog termina najbolje je osetio srpski narod, iako je on u izvornom smislu pojma iz rezolucije UN bio višestruka žrtva programa totalnog istrebljenja u 20. veku. Najdrastičniji primer je genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, o čemu postoje nesumnjivi pisani dokazi u njenim “rasnim zakonima”.
Kako je došlo do situacije da je genocidni program NDH zaboravljen, a da su Srbi krajem 20. i početkom 21. veka stigmatizovani presudama Haškog tribunala? Zašto je prva asocijacija na genocid Holokaust nad Jevrejima, a ne Hitlerov rasni program za Slovene – Ruse, Srbe i Poljake, koji su dali mnogo više žrtava?
Odgovore na ovakva pitanja daje izuzetna monografija “Blasfemija genocida” dr Slobodana P. Stojanovića, pravnika sa velikim praktičnim iskustvom koje je stekao kao branilac Srba koje je optužio Haški tribunal. Na samom početku ovog dela stoji upozorenje da se terminom genocid uglavnom služe laici koji ne razumeju da je to pravni a ne literarni pojam, a da ga je pratio niz kontroverzi još od trenutka kada je definisan.
Genocida nema u optužnicama i presudama pripadnicima vojne, političke i ekonomske elite nacističke Nemačke u Nirnberškim procesima, jer još nije bio utemeljen u međunarodnom pravu. A i kada je konvencija o njemu doneta, pravnici decenijama nisu pomišljali da koriste termin genocid u optužnicama za zločine u ratovima, jer je definicija ovog nedela takva da mora da se dokaže namera totalnog istrebljenja, što je veoma teško.
Revoluciju u tumačenju genocida, specijalno za Srbe, doneo je Šerif Basiuni, egipatski stručnjak za šerijat i naturalizovani Amerikanac, koga su SAD postavile 1992. za šefa komisije koja je za Savet bezbednosti UN trebalo da utvrdi činjenice o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji. On je priznao da o genocidu u BiH nema ni govora ako se koristi definicija iz Rezolucije UN. Predložio je zato da se zauzme “progresivni stav” i smislio je “lokalni genocid”, a SAD kao tada jedina globalna supersila su to prihvatile i predstava je mogla da počne.
Prva presuda u kojoj se pominje genocid u Evropi izrečena je 1998. jednom Srbinu, generalu Vojske Republike Srpske Radoslavu Krstiću u Haškom tribunalu. Njeno donošenje je tempirano u vreme najžešće kampanje za NATO agresiju na Srbiju. Ta presuda Krstiću kao “pomagaču u genocidu u Srebrenci” u kojoj nisu navedeni naredbodavci kojima je bio navodni pomagač, bila je temelj za sve sledeće presude u kojima se pominje genocid, a prejudicirala je krivicu državnog i vojnog vrha Republike Srpske i Srbije. Optužnice za genocid u Haškom tribunalu podnete su isključivo protiv Srba.
General Krstić u Hagu
On ukazuje da u presudi generalu Krstiću kojom je navodno utvrđeno postojanje genocida u Srebrenici postoje ogromne pravne i činjenične kontradiktornosti.
– Takve kontradiktornosti presude u bitnim delovima uvek čine presudu nepravilnom i nezakonitom. Takvu presudu instance koje odlučuju o pravnim lekovima moraju staviti van snage. No, ako to ne učine, kao što u najvećem delu prvostepene presude u slučaju Krstić nije učinjeno i ti nedostaci nisu ispravljeni, onda ceo taj postupak gubi legitimitet – navodi dr Stojanović.
Sve u svemu, činjenice govore da genocidne namere nije bilo, ali kao u onoj crnohumornoj frazi, utoliko gore po činjenice. Pogodba o priznanju za učešće u genocidu, u zamenu za manju kaznu, prihvaćena je kao dovoljan dokaz i za ostale slučajeve.
– Stav o postojanju genocida u Srebrenici ustanovljen je u presudi u slučaju Krstić. Sve kasnije presude se temelje na utvrđenju postojanja genocida u tom predmetu. Sa procesnog stanovišta bila je to presuđena stvar, ali ni svi drugi, naročito politički faktori, nisu dozvoljavali rušenje te postavke date u već pravosnažnoj sudskoj presudi koja je poslužila i za određenu političku nadogradnju, pa i kasnije ugrađivanje u presudu Međunarodnog suda pravde – navodi dr Stojanović.
Presuda u kojoj imena navodnih nalogodavaca genocida nisu navedena bila je najava optužbe protiv Srbije, tvrdi u svojoj knjizi Florens Artman, portparol glavnog haškog tužioca Karle del Ponte. Artmanova navodi da je Del Ponteova zahtevala da se po svaku cenu iskonstruiše optužba za genocid protiv Slobodana Miloševića, kojom bi posredno bila okrivljena Srbija. Artmanova je zbog ove knjige i sama završila pred Haškim tribunalom jer je otkrila prljave tajne i nestručnost suda, kao i da je njime upravljao NATO.
Uprkos licemernim pričama Zapada da se u Haškom tribunalu sudi pojedincima a ne narodu, pokazalo se da je dalekosežni cilj njegovih presuda bio dokazivanje svesrpske genocidnosti. Te presude trebalo je da daju uporište tužbi Izetbegovićevog muslimanskog ratnog režima koju je on još u martu 1993. podneo Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Izetbegović je uz asistenciju političara i pravnika Velike Britanije “dalekovido” optužio SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju za genocid koji je počinila ne samo nad muslimanima u BiH (Srbi se u tom pamfletu uopšte ne pominju kao konstitutivni narod ove bivše jugoslovenske republike) već i na svojoj teritoriji, gde je genocidne postupke sprovela nad Albancima, Hrvatima, Mađarima i drugim manjinama.
Foto AP
– Treba podsetiti da je tužba BiH za genocid podneta više od dve godine pre događaja u Srebrenici, da ju je potpisalo neovlašćeno lice u ime jednog dela BiH i da je započeta negiranjem srpskog naroda u BiH – ukazuje dr Stojanović.
Sarajevo je takvu optužnicu moglo da podigne jer je, pod presudnim uticajem Berlina (kao i Hrvatska i Slovenija, brzopotezno i suprotno međunarodnom pravu) BiH priznata kao država i primljena u UN. Istovremeno je SR Jugoslaviji to pravo osporeno. Nemačka je sve vreme krize vodila kampanju razbijanja Jugoslavije, a zatim i otvoreno neprijateljsku politiku prema Srbima i Srbiji, a da se to nije promenilo, pokazala je njeno sponzorstvo Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN.
Posle 2000. prihvatili krivicu
Do političkih promena u Srbiji 2000. godine pravni tim SRJ je takve optužbe uspešno demantovao. Upravo odnos prema “genocidu” u Srebrenici je pokazao da su te promene bile prevrat u doslovnom smislu reči: politika zaštite srpskog naroda od monstruoznih optužbi je promenjena za 180 stepeni. Predstavnici SRJ su priznali pred Međunarodnim sudom pravde postojanje “lokalnog genocida u Srebrenici”.
Posledica je bila da su u presudi Međunarodnog suda pravde iz 2007. implicitno osuđeni Republika Srpska i Srbija. Taj sud je samo paušalno preuzeo zaključke iz do tada donetih presuda Tribunala u Hagu, a zastupnik SR Jugoslavije je u celosti priznao postojanje genocida.
