BITI tih, to je sve – glasilo je načelo glumca Slavka Simića. Tako je i živeo, dosledan u odmerenosti i nenametljivosti, od slavnih dana (70-ih i 80-ih godina prošlog veka) pa do samog kraja, uživajući u svojoj “anonimnosti”.
foto: Z.Jovanović
Rođen je na današnji dan pre sto godina, 21.jula 1924.godine u Novom Bečeju. Magiju glume otkrio je još kao sedmogodišnjak i to u kafani. Već se sa porodicom preselilo u Beograd kada ga je otac odveo na večeru u “Malu Ženevu”, preko puta Pravnog fakulteta, na čijoj je “pozornici” glavna zvezda bio glumac Dragi Jeličić, zvani Pacov. Očaran onim što je video, Slavko se već tada igrao pozorišta sa drugarima u podrumu kuće. Možda bi ga sudbina odvela i na neki drugačiji put, da kao gimnazijalac nije morao da se skloni u Pančevo, ne bi li izbegao rad u okupacijskoj službi. Okrilje nalazi u Pozorištu Dunavske banije, u kome su tada igrali neki glumci ansambla Srspkog narodnog pozorišta. U to vreme dobija i prvi zadatak: da za jedan dan spremi ulogu profesora geografije u Nušićevom “Putu oko sveta”. Kako u jednom tekstu zapaža Feliks Pašić, te (1943) godine počinje njegovo prerušavanje u starog čoveka i slične uloge pratiće ga od mladosti do poznih dana!
foto promo
– Izučavanje staraca postaće nešto kao njegova pasija. Uostalom, život u glumi je to do njega tražio. Imao je tek 32 godine kada je u Joneskovim “Stolicama” (u starom Ateljeu 212) igrao Starca, a stari crkvenjak Toma u Marinkovićevoj “Gloriji” postao je još kao dvadesetosmogodišnjak – zapisao je Pašić.
Simićev talenat na sceni SNP zapazio je 1953.tadašnji upravnik JDP Velibor Gligorić i odmah poželeo da da vidi u svom ansamblu. Ulogom Pere pisara u Nušićevoj “Gospođi ministarki” toliko je odskočio smislom za realističku opservaciju , kako je uočio Eli Finci, da je daleko nadmašio tadašnje zvezde teatra kakvi su bili Milivoje Živanović, Viktor Starčić i Jozo Laurenčić. Slavko je svoje likove “tražio” na beogradskom Bulbulderu, gde je njegov otac držao pekaru,pa je tako i Peru pisara “pravio” prema liku komšije, Save šustera. Tokom cele karijere voleo je da igra ponižene i uvređene, “male ljude na koje se život prosto istresao”, uloge u kojima je mogao da se “ispoveda”.
– Bez ikakvog dvoumljenja, odmah bih potpisao da celog života igram Tasu – izjavio je u jednom od retkih intervjua,misleći na junaka iz veoma popularne tv serije “Levaci” 1970.godine, objašnjavajući i kakvim je promišljenim sredstvima gradio svoje likove. – Ja dobro poznajem takve ljude, jer sam i sam nekada živeo na periferiji. Oni su dobrog srca, optimisti, mada ih život melje i šiba… Inače, rečenice nikada nisam govorio do kraja. Ostavljao sam da gledaoci to učine. Da iz moje igre shvate Tasine reči i njegovu ličnost.
Foto: Jutjub
Za razliku od deset godina mlađeg, ekstrovertnijeg i slavnijeg brata Nikole koji je stvarao neprevaziđene komičarske bravure, Slavkovi junaci bili su melanholici: sa izuzetnom municioznošću davao im je “Čehovljevsku dirljivost i neposrednost”. Na sceni Jugoslovenskog dramskog odigrao je veliki ruski repertoar, ali s podjednakom uverljivošću i Šekspira, Molijera, Tenesi Vilijamsa,Sartra, Plauta, Krležu, Crnjanskog.Na filmu je debitovao 1947. (“Živjeće ovaj narod”),a trajan pečat dao je manjim ili većim rolama u ostvarenjima “Majstori”, “Paviljon broj šest”, “Dimitrije Tucović”, “Više od igre”, “Tren”, “Portret Ilije Pevca”, “Kolubarska bitka”, “Gore dole”, “Otvorena vrata”, “Tri letnja dana”,”Siroti mali hrčki”. Ostavio je za sobom i dela posvećena glumcima (Dobrici Milutinoviću i Zorici Šumadinac), objavio je svoje razgovore sa Ivom Andrićem, pa i portrete šest upravnika JDP.
Koliko je duboko promišljao o nijansama profesije, možda najbolje svedoče ove njegove reči:
– Za glumca, tekst su note. Iz teksta može da oseti ličnost koju treba da tumači, njegov temperament, snagu izraza u raznim prilikama. Pauze u govoru i kako da odmeri glas prema sagovorniku, šta je u tekstu glavno,a šta marginalno. Da oseti piščevu melodiju rečenica…
Uloga od sitnica
ZA Simićevu ulogu famulusa Makse u “Limunaciji”, Jovan Hristić je rekao da je to “prava studija srpskog prefriganta koji se pravi budala kad je to potrebno, koji je ponizan kad treba, drzak kad može, priglup pomalo, zao i podmukao mnogo”. Tog Maksu je, dodaje Hristić, “načinio od samih sitnica koje ne primećujemo odmah,ali koje se odjednom skupe u čvrstu i jasnu celinu”.
