ZOOLOŠKI vrt nije bio Vukova druga kuća, on je ovde živeo i ceo život je posvetio ovom vrtu.
Foto: Anđela Stevanović
Nije mu bilo lako, imao je velikih problema, naročito devedesetih, kada nije bilo dovoljno hrane ni za ljude, a on je uspeo da nabavi i za životinje, da ne budu gladne. Nama, njegovim prijateljima, mnogo nedostaje i kad pomislim na njega, prvo se setim njegove priče o tome kako je započeo svoju avanturu iz koje je nikao ovaj lepi deo grada. Sećanje na Vuka je sećanje na čoveka.
Ovako je danas govorio akademik Dušan Kovačević povodom decenije od smrti Vuka Bojovića (1940-2014), dugogodišnjeg direktora beogradskog Zoološkog vrta, na druženju Vukovih prijatelja i porodice u “Vrtu dobre nade”, na mestu gde je on provodio najviše vremena.
Foto: N.Skenderija
Na stolu za kojim je voleo da sedi, u kafiću smeštenom između papagaja i zebri, stajali su vaza sa žutim ružama, šoljica kafe i čaša vina. Tu su bile Vukova prva supruga Anđelka Bojović i ćerka Marija. Na dedino mesto seo je mali unuk Lav, sin najmlađe ćerke Maše, koju je dobio u braku sa novinarkom Vesnom Radović.
A uz akademika Kovačevića, za stolom Vukovi prijatelji: režiseri Emir Kusturica i Ljubiša Ristić, glavni i odgovorni urednik “Večernjih novosti” Milorad Vučelić, nekadašnji direktor GAK “Narodni front” prof. dr Dušan Stanojević, komandant SAJ Spasoje Vulević, pukovnik JNA u penziji Veselin Šljivančanin, prof. dr Zoran Ćirković, slikar Siniša Labus, karatistkinja Tanja Petrović, bivši košarkaš Partizana Boris Bervas, džudista Vuk Rašović, nekadašnji golman Ivan Ćurković, glumica Lidija Vukićević, nekadašnji gradonačelnici Beograda Nebojša Čović i Dragan Đilas…
Kako je zapazio akademik Dušan Kovačević, ne postoji profesija koja nije sedela za njegovim stolom i prisetio se vremena dok je stanovao na Dorćolu kada se, kako je rekao, zoo-vrt prvo osetio pa tek onda video:
– U jednom trenutku bilo je nepodnošljivo ulaziti ovde, a kada je Vuk došao počelo je veliko spremanje, gradnja i svoj izuzetni dar za vajarstvo zamenio je ovim mestom. Imao je velikih problema i ko je mogao, pomagao mu je, ali se on borio. Voleo je da priča o svojim putovanjima, o krajevima gde je dobijao razne vrste životinja, uspostavio je vezu sa ljudima na gotovo svim kontinentima i nije čudo da je ovaj zoo-vrt proglašen za najlepši gradski zoološki vrt u svetu. Vuk Bojović je pomagao svakom kome je mogao. Dobio sam ulicu u zoo-vrtu i to mi je jedna od najznačajnijih pohvala. Neko to može i da dvosmisleno tumači, a ja se istinski radujem tome jer sam odrastao sa životinjama.
Jedan od najboljih Vukovih prijatelja prof. dr Dušan Stanojević prisutnima je otkrio koliko je nekadašnji direktor zoo-vrta voleo pesme, znao mnogo stihova napamet, recitovao ih, ali i pisao.
– Vuk mi je rekao: “Pesme se moraju učiti napamet, a pesnike nemoj nikad da upoznaš”. Nekim čudom, počeli su da se nadmeću u pesništvu Vuk Bojović i Lane Gutović. Jedan drugom su pisali pesme, slali… Vuku je u “sklapanju” stihova pomagao Milko Grbović, a Lanetu bivši direktor Narodnog pozorišta Boba Đurović. Bila je to borba, pesma na pesmu. Podeliću sa vama samo jedan stih koji je Lane uputio Vuku Bojoviću: “Na kuhinju savremenu ti mi ličiš na momente, jer ti kao i ona imaš sve viseće elemente” – ispričao je doktor Stanojević, što je nasmejalo sve prisutne.
Dobio ulicu u Jagodini
POSTHUMNO, odlukom Skupštine grada Jagodine, Vuk Bojović je dobio ulicu u ovom gradu. Bio je počasni građanin Jagodine od 2006. zbog velike pomoći pri otvaranju zoološkog vrta “Tigar” u ovom gradu. U Muzeju voštanih figura u Jagodini nalazi se i njegova figura. Dobio je spomenik i u beogradskom zoo-vrtu 2017.
Saradnje sa Vukom Bojovićem tokom snimanja filma “Podzemlje” setio se i naš proslavljeni režiser Emir Kusturica. Kasting koji su tada imali u životinjskom carstvu bio je veoma neobičan i nimalo lak.
– Kad sam radio film “Andergraund”, bio sam jedini koji je ulazio u zoo-vrt avionima, kamionima, teškim naoružanjem i svim čudima koja su zapravo narušavala harmoniju koju je Vuk stvorio – rekao je Kustirica. – Kasting u ovom zoološkom vrtu bio je jedna od najzanimljivijih stvari. Jer, čovek obično pravi kasting sa ljudima, a ovde smo birali tigra, pa smo ulazili u kaveze da vidimo koji tigar odgovara, koji je miran, koji nije. U Srbiji nismo mogli da nađemo majmuna, on je pobegao, a onda se kasnije pokazao kao poludivlji. I došli smo do nemačkog majmuna, koji je bio uzor i na kome sam ja naučio šta znači biti majmun. Treba možda poverovati u Tesline ideje da oni koji su živeli nikad nisu umrli, a jedan od njih je Vuk. I kad sedimo ovde i vidimo njegovo delo, kao da njegov duh veje tim eterom iznad nas.
“Potera” za šimpanzom Samijem
JAVNOST Vuka Bojovića pamti i po “poteri” krajem osamdesetih, kada je šimpanza Sami dva puta bežao iz zoo-vrta. Da se vrati u kavez presudna je bila Vukova veština, kojom je majmuna najpre odobrovoljio, pa “nagovorio” na povratak.
Vuk Bojović rođen je 18. decembra 1940. godine u Pljevljima, a poreklom je iz sela Zminac na Durmitoru, gde je proveo najranije detinjstvo. Diplomirao je i magistrirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Izvajao je tridesetak bisti, među njima Veljka Vlahovića, Dragana Kovačevića, Stojana Cerovića, Save Kovačevića. Najpre je bio slobodni umetnik, pa profesor u osnovnoj i srednjoj školi, predavao je i u Višoj trgovačkoj školi u Beogradu, gde je od 1982. do 1986. bio direktor. Objavio je nekoliko knjiga o pričama iz zoo-vrta, a učestvovao je u mnogim radijskim i TV emisijama u kojima je govorio o životinjama.
Direktor beogradskog zoo-vrta Bojović je bio od 1. maja 1986. do smrti. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, pored sina Nikole, ubijenog 2013.
