NA dan održavanja jubilarnog, 10. po redu Samita Berlinskog procesa, platforme osmišljene od strane bivše nemačke kancelarke Angele Merkel sa ciljem približavanja i harmonizacije odnosa Zapadnog Balkana i Evropske unije, u okviru koje Srbija na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem u kontinuitetu igra više nego konstruktivnu ulogu, crnogorski internet portal „Vijesti“ u vlasništvu tajkuna Dragana Šolaka je plasirao – a još jedan Šolakov medij, beogradski „Danas“, preneo – tekst krajnje tendenciozne i zlonamerne sadržine, pod vrlo sugestivnim naslovom „Podmeću požare da „mlađi brat“ ne pobegne u EU: Zašto Beograd i Vučić odapinju otrovne strele prema Crnoj Gori“.
U pomenutom tekstu (mada je ispravnije reći pamfletu) iznosi se niz dobro poznatih, izlizanih fraza o navodnoj destabilizujućoj ulozi zvaničnog Beograda i predsednika Srbije prema Crnoj Gori, motivisanoj, prema „Vijestima“ (i „Danasu“, kao delu iste medijske mašinerije i, u ovom slučaju, njihovom megafonu), navodnim „visokim stepenom zabrinutosti“ srpskog predsednika da bi „mlađi crnogorski brat“ mogao da uđe u EU 2028. godine, odnosno pre Srbije.
Ovaj medijski napad je pre svega zasnovan na „analizi“ Nikolete Đukanović, docentkinje na Univerzitetu Donja Gorica (UDG), čiji je dugogodišnji mecena njen prezimenjak, bivši apsolutni gospodar Crne Gore Milo Đukanović, koja iznosi ničim potkrepljenu tezu da vlasti u Beogradu „ne mogu da istrpe činjenicu da Crna Gora brže napreduje na putu integracije u evropsku porodicu naroda“, optužujući pritom „eksponente politike zvaničnog Beograda“ da nakon svakog navodnog napretka Crne Gore na putu evrointegracija pokreću pitanja koja „duboko dele“ crnogorsko društvo.
Pored Nikolete Đukanović, željne javnog eksponiranja i dokazivanja na političko-medijskoj sceni Crne Gore, za šta misli da joj najbolje može poslužiti klevetanje Srbije, Šolakovi mediji su prilikom izrade ovog teksta konsultovali i nekolicinu dobro poznatih eksponenata ideja tzv. druge Srbije u ovdašnjem javnom prostoru.
Na prvom mestu, reč je o penzionisanom profesoru Fakulteta političkih nauka (FPN) u Beogradu, vazda nerazgovetnom ali vrlo logoreičnom Zoranu Stojiljkoviću, koji je u svom poznatom kriptičnom maniru izneo tezu s one strane zdravog razuma da odnosi Srbije i Crne Gore nisu napredovali poslednjih godina jer u Srbiji, za razliku od Crne Gore, nije došlo do promene vlasti, prenebregavajući pritom notornu činjenicu da je Srbija u periodu višestranačja prošla kroz nekoliko ciklusa promene vlasti, u poređenju sa Crnom Gorom gde je gotovo tri decenije suvereno vladala Đukanovićeva Demokratska partija socijalista (DPS). Stoga, suvišno je i postavljati pitanje koja od dve države je u tom periodu pokazala veći demokratski kapacitet.
Stojiljković nije propustio da uputi neosnovane optužbe i uvrede ni na račun predsednika Srbije, nazivajući ga „spin diktatorom“ koji vlada „upravljajući pažnjom i preusmeravajući je kad god se, oko pitanja poput rudarenja litijuma, nađe u nevolji i manjini“. Stojiljković ovde svesno prećutkuje činjenicu da su protesti protiv istraživanja i potencijalne eksploatacije litijuma propali jer evidentno nemaju dovoljnu podršku građana Srbije, koji u njima ispravno prepoznaju težnju opozicije koja nije uspela da osvoji vlast demokratskim putem, na izborima – uključujući tu i Šolakovog partnera, lidera Stranke slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa – da iskoristi proteste i blokade kao svojevrsnu odskočnu dasku za vaninstitucionalno otimanje vlasti.
Pomenimo još i Stojiljkovićevu sramnu klevetu na račun građana Srbije, koji prema njemu u značajnom broju zagovaraju promenu granica u regionu, sa posebnim fokusom na Crnu Goru.
Nakon Stojiljkovića, po dobro uvežbanom prosedeu „drugosrbijanskih“ medija, nastupa novinar i politički analitičar Boško Jakšić, koji u svom cinično-elitističkom maniru optužuje srpskog predsednika da se „teško miri“ sa činjenicom da je Crna Gora nezavisna država, dovodeći ga pritom u istu ravan sa capo di tutti i capi-jem crnogorske kriminalne hobotnice Milom Đukanovićem. Pažnju zaslužuje i Jakšićeva besramna apologija izdajničkog poteza tadašnjih crnogorskih vlasti iz 2008. godine, priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. Kosova, kao „pragmatskog koraka koji Crnu Goru približava evroatlantskim integracijama“.
Pri tome Jakšić, očigledno ubeđeni ljubitelj perioda vladavine DPS (možemo samo nagađati kakvi se interesi kriju iza toga), kvalifikuje očekivani rezultat ove partije na nedavno održanim lokalnim izborima u Podgorici kao navodni „promašaj političkog inženjeringa predsednika Srbije u Crnoj Gori“, istovremeno označavajući čelnike koalicije „Za budućnost Crne Gore“ (ZBCG) Andriju Mandića i Milana Kneževića, zahvaljujući čijem su trudu i angažovanju Srbi u Crnoj Gori najzad zastupljeni u izvršnoj vlasti, kao „pione“ srpskog predsednika i slabo kamuflirane pobornike „srpskog sveta“. U svojoj zaslepljenoj apoteozi Crne Gore kao navodnog svetionika demokratije, Jakšić dozvoljava sebi iznošenje zaumne teze da je Crna Gora „pluralistička“, za razliku od „monolitne“ Srbije.
Istovremeno, u evidentnoj želji da vidi sukobe i rascepe tamo gde ih nema, Jakšić iznosi ocenu da bi eventualni ulazak Crne Gore u EU pre Srbije bio „ozbiljan šamar Vučiću koji bi se još otvorenije konfrontirao sa Podgoricom“. Kao da Srbija, koja svakog dana na delu pokazuje potpunu posvećenost sopstvenom ekonomskom razvoju, zaštiti suvereniteta i nacionalnog dostojanstva, kao i doslednom poštovanju međunarodnog prava, nema preča posla od nadgornjavanja sa Crnom Gorom.
Na kraju, kao osvrt na ovaj banalni politički pamflet medija u Šolakovom vlasništvu, objavljen u trenutku kada delegacija Srbije predvođena premijerom Milošem Vučevićem učestvuje na jubilarnom Samitu Berlinskog procesa kao par excellence potvrdi proevropske orijentacije naše zemlje, a ujedno i – što je više nego indikativno – dan pre najavljenog objavljivanja detaljnijih rezultata prošlogodišnjeg popisa stanovništva u Crnoj Gori kojih se pribojavaju tzv. suverenističke opcije oličene u DPS i njenim satelitima, možemo se podsetiti one poznate narodne mudrosti da sneg ne pada da prekrije breg, nego da svaka zverka pokaže trag. A sasvim je jasno kakve su stvarne namere i ciljevi struktura koje su u ovom pamfletu odlučile da iznesu svoje stavove, ali i stavove njihovih finansijera. Kako onih iz Srbije, tako i onih iz Crne Gore, koji nikada nisu štedeli ni materijalne resurse, ni kapacitete regionalnih kriminalnih grupa koje su stvorili i kojima upravljaju, kako bi pokušali da destabilizuju našu zemlju na čelu sa predsednikom Vučićem, trudeći se istovremeno da se sakriju iza zamene teza i mantre o usmerenosti Beograda na ugrožavanje Crne Gore.