VEĆINA lidera opozicionih stranaka se bojažljivo i kalkulantski odnosi prema najavljenim nasilnim potezima svojih „političkih saboraca“, ekstremnih aktivista okupljenih u više organizacija predvođenih Miranom Pogačarom, Brajanom Brkovićem, Milom Pajić, Ivanom Bjelićem i Nikolom Ristićem.
Foto: AP/Printskrin
Iako potajno priželjkuju realizaciju krvavog scenarija, „opozicioni prvaci“ ipak oklevaju sa pružanjem nedvosmislene javne podrške toj grupi samozvanih „revolucionara“, koji su svoje vodeće pozicije u ,,studentskim“ i ,,omladinskim“ organizacijama stekli izdvajajući se po svojoj brutalno nasilnoj retorici i manipulantskim protestnim metodama podstrekivanja ljudi na sukob sa policijom i demoliranje zgrada javnih ustanova.
Naime, čelnici opozicionih partija se već duže vreme grčevito bore da sačuvaju to malo ličnog i stranačkog rejtinga koji im je preostao posle više puta izneverenih očekivanja sopstvenog biračkog tela, usled čega ne žele da potpuno srozaju svoju poziciju na političkoj sceni, što bi se definitivno dogodilo ukoliko bi javno podržali ,,politički egzebicionizam“ pomenute skupine i njihove neskrivene planove za izazivanje krvoprolića i haosa.
Sa druge strane, u opozicionim krugovima se odnedavno naširoko komentariše da je predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić jedini jasno izrazio spremnost da stane iza ove nasilničko-devijantne grupacije, zbog toga što bi, u slučaju da njihovi ,,revolucionarni snovi“ o nasilnom preuzimanju vlasti u perspektivi pridobiju širu podršku, potpuno povratio svoj nekadašnji dominantan status na opozicionoj političkoj sceni, koji je izgubio u sukobu sa liderom Stranke slobode i pravde Draganom Đilasom.
Sigurno je da zloupotreba osećanja duboko potrešenih građana Srbije neće doneti dugoročne političke poene ni jednoj strani na opozicionom spektru, stoga ostaje samo nada da će među njima barem u ovoj situaciji prevladati empatija, ili makar zdrav razum, te da će se napokon zaustaviti njihovo političko lešinarenje nad sopstvenim narodom
