Iako nije moguće ustanoviti kada je pogrdni izraz „korisni idiot“ ušao u upotrebu, da li je Lenjinov ili ne, on je odavno postao sveprisutan. Pri tome, nisam siguran da je u jednom prividno post-ideološkom društvu moguće imati neku istaknutu ulogu i ne postati nečiji korisni idiot. Izraz se toliki često koristi da je postao sveprisutan, ali njegovo odomaćivanje nije odagnalo posprdne konotacije.
fOTO: RT HN
Kada se suočimo sa „revolucijama“, kakve god one bile, onda nemamo izbora, moramo da govorimo i o korisnim idiotima. Milo Lompar je 23. decembra u Lučanima postao korisni idiot barjaktara kulture autošovinizma, mislim da je i dalje nepotrebno reći srpskog. Slobodan Antonić je dan kasnije, tekstom koji je naslovio „Ne biti nikome korisni idiot“, postao korisni idiot vlasti.
„Moje pokolenje već je u četiri navrata bilo u prilici da bude politički, pa i životno izmanipulisano. Prvi put 1989. kada se rušio socijalizam, drugi put 2000. kada je obaran Milošević, treći put 2012. kada su obarani ‘žuti’, i evo sada 2024. kada mnogi misle da je došao kraj naprednjacima… Stoga sada, četvrti put, podučen iskustvom, ne gledam samo ko treba da ode, već i ko se sprema da dođe“, napisao je Antonić u možda najhrabrijem tekstu u dugačkoj seriji jako hrabrih, odličnih tekstova, koje dva puta mesečno objavljuje sajt „Rusija Danas“, i zaključuje:
„Zato, najmanje što možemo da uradimo jeste da ne dozvolimo da nas hvataju na slatka laskanja i romantične sentimente. Ne budimo nikome korisni idioti – ma koliko da nas hvalili i tapšali po ramenu. Bolje je danas biti ismevani ‘neverni Toma”, nego se sutra vajkati: ‘gde mi je bila pamet’.“
Nažalost, na političkoj sceni odavno ne postoji treća strana. Zato javni intelektualac, neko ko veruje da treba da bude društveno angažovan a nije slučajni Srbin, ili nešto mnogo gore, danas u Srbiji može da bude ili „čekač autobusa“ i „slučajni prolaznik“ ili korisni idiot jedne od dve strane na političkoj sceni – Aleksandra Vučića odnosno slučajno-srpskih zilota iz „Proglasa“, koji su skloni da proklizavaju u maligno samoporicanje i autošovinizam.
Biti antirežimski nacionalista je postala ne toliko politički prazna koliko potencijalno pogibeljna pozicija. Nemoguće je, iz tog, trećeg srpskog političkog stanovišta javno reći nešto smisleno o protestima naših „obojenih revolucionara“ i istog trenutka ne postati korisni idiot jedne od dve realno postojeće strane.
Koliko je ta pozicija klizava svedoči i sklonost nekih frustriranih nacionalista da posmatraju i Vladimira Putina kao, u suštini, Vučićevog korisnog idiota, ali ih je sramota da to jasno kažu. Nažalost, ako verujete da podržavati Vučića znači „botovati“, onda nije moguće promišljati glavnu razlika između „Rusije Danas“ i „Informera“ – činjenicu da je ruski državni medij jako pristojan i bira reči bezrezervne podrške Vučiću.
Svako ko se usuđuje da sam, slobodno misli, ovde rizikuje da postane korisni idiot onoga o kome ovde nije dozvoljeno misliti; ko se mora neograničeno mrzeti. I Antonić i ja smo sada korisni idioti istog čoveka. Antonić će to ostati i ako nikada (ponovo) ne ode u prokazanu „Ćirilicu“ Milomira Marića, što, poznajući ga prilično dobro iz svog prošlog života, verujem da neće.
Slično zvuči, pa naši ljudi lako pobrkaju „biti koristan“ (nekome) sa „imati korist“ (za sebe). Uostalom, sve nas duboka kultura u kojoj smo socijalizovani, kulturni obrazac koji svi delimo, navodi da verujemo da svako ko ume da misli mora da misli isto kao mi i da su sve naše „istine“, pa i one najmanje, velike, kvazireligiozne istine sa velikim „I“.
Nisu svi korisni idioti isti. Stvari sa Lomparom stoje bitno drugačije nego sa Antonićem. Da bi mogli njega da razumemo, i njegov premijerni majdanoliki, korisno-idiotski javni nastup u Lučanima, važno je da ne gubimo iz vida da „imati korist“ (za sebe) ne znači da će ta korist biti finansijska ili na neki drugi način materijalna.
Ona može biti samo identitetska. Ako je neko posednut mesijanskim kompleksom, ne treba očekivati da se taj samolansirani čoveko-bog može zadovoljiti novcem. Kada je jedan takav „spasilac“ srpstva politički imptotentan, on svoje spasilačke ambiciji može da zadovolji samo kao „fikus“, privezak danas jedine realno postojeće, slučajnosrpske opozicije.
U stanju sam da govorim o korisnim idiotima zato što govorim (i) o sebi i zato što su me reakcije na moje stavove odavno navele da razmišljam o smislu te ućutkujuće etikete.
Naime, i ideološki i identitetski, ja sam lutao mnogo više od Antonića, koji nije malo lutao, pa sam davno spalio zavodljivu iluziju, koju je Antonić istakao u naslovu citiranog teksta. Postao sam svestan da čak i onda kada politički relevantna osoba, sasvim iskreno, može se reći i naivno, javno kritikuje jednu stranu i odbija da postane njen koristan idiot – on samim tim činom javno izraženog odbijanja postaje korisni idiot suprotne strane.
Suština je da je reč o društvenoj poziciji koju ne birate sami. U nju vas, jednostavno, odvedu vaši javno izneti stavovi. Činjenica da ste se usudili da mislite onako kako nije poželjno misliti, i da to javno kažete.
Pri tome, ono što je stigmatizovano u vezi korisnih idiota nije toliko sam stav, koji ste se odlučili da iznesete, koliko činjenica da ste se usudili da mislite o nečemu o čemu nije dozvoljeno misliti: „Ono što stado mrzi ponajviše je onoga ko misli različito: ne toliko zbog samog mišljenja, već zbog bezobrazluka da želi da misli samostalno, što je njima potpuno nepoznato.“
„Stado“ onih koji ovde imaju sve zube je ubedilo sebe da zato ne mogu biti ovce. U tom, drugom srpskom „stadu“, danas se nalaze i mlado-lepi, „obojeni revolucionari“, kojima starost još nije počela da vadi zube, i njihova selebriti podrška, koja, imam utisak, žvaće više uz pomoć implanta nego mostova. Usta su, naime, jedno od mesta gde se lako prepoznaju klasne i statusne privilegije u višestruko pocepanoj Srbiji, koja je odavano najdublje podeljena klasno – na „svezube“ i „krezube“.
Podrška Vučiću, bila eksplicitna ili implicitna, ovde je – u društveno relevantnim javnim krugovima, onima koji imaju referentnu moć i mogu da vam obezbeđuju, ili uskraćuju, društveni (i drugi) kapital, uvažavanje i distinkciju – postala nešto mnogo gore. „Denkverbot“, zabranjena misao.
Podržati Vučića je predstavljeno kao ne misliti; biti plaćenik ili budala, ili i jedno i drugo; sendvičariti i botovati – što znači biti mašina, nešto podljusko, što ne ume ili ne želi da misli. Suočen sa tom činjenicom, i nesposobnošću da isključim mozak, ili ga nekako samom sebi izvadim, kao svoj moto sam izabrao – mislim, dakle botujem.
Naime, neretko je jedini način da odbacite laž, stigmu ili klevetu – da je prigrglite i tako ogolite njenu apsurdnost. Naravno, biće onih koji su toliko narcisoidni da veruju da je njihov misaoni tok objava nalik poslanici, što su, u mom slučaju, bili Nemanja Rujević i Miša Đurković, koji će ismevati javno izražavanje takvog odbacivanja stigme, što je jedan od njegovih zabavnih aspekata.
Još mi je bilo lakše bilo da postanem palančanin – pošto verujem da naše „iskustvo“ jeste palanačko. Za razliku od srpskih elitista, kojih među ponosnim Srbima ima koliko i među slučajnim, ja verujem da tu nema ničeg lošeg, štaviše da ta stara, osmanska reč odlično izražava našu unutarevropsku različitost. Onu koju su naši liberalni elitisti skloni da vide kao evropsku patologiju, pri tome jednu od najgorih i najopasnijih.
Nikada ne mogu prestati da budem palančanin, a mogu da prestanem da botujem samo ako prestanem da mislim, ili ako se suštinski promeni ono što promišljam.
Lepo je shvatiti da se baš ovih, „obojeno revolucionarnih“, pretećih dana u javnosti pojavljuju drugi ljudi koji se usuđuju da misle o temi čije promišljanje je „stado“ stigmatizovalo.Ono što je ohrabruje jeste da je plod svog zabranjenog mišljenja javno oglasio baš Antonić, koji je odavno postao jedan od najhrabrijih i najborberenijih ponosno srpskih javnih intelektualaca. Nadam se da neće iskusiti „toplog zeca“ kroz koji sam prošao.
Nažalost, strepnja mi je i tu veća od nada. Mera srpskog liberalizma nisu „tri Džona“, Lok, Stjuart Mil i Rols, već Idi Amin, duhoviti bivši major britanske vojske, koji je postao jedan od najokrutnijih afričkih diktatora. Sav naš liberalizam, i levi, Dubravke Stojanović, i desni, Mila Lompara, odavno staje u jednu od njegovih „legendarnih“ rečenica: „Postoji sloboda govora, ali ja ne mogu da garantujem slobodu posle govora“.
Zoran Ćirjaković
