DA nije bilo đeda Jova i njegovog čudesnog crnog konja Vranca na kojem je jezdio negde na Dragoševcu, na padinama Sinjajevine, ko zna kojim bi umetničkim putem pošao Miomir Mišo Vemić (69), slikar iz Nikšića. Emocije koje je tada poneo kao klinac, posmatrajući voljenog đeda kako jaše Vranca, nikada nisu presahle, a ni slike izbledele.
Foto: V.K.
Taj konj i danas nosi Mišovu dušu na svojim silnim leđima i ne da mu da se zaustavi. On na platnu vrišti, bori se protiv raznih zala, ne da se “u okove vezati”. Ispod kičice nastaju konji čudovišta, ali i njegov Vranac, Šarac Marka Kraljevića, Jabučilo vojvode Momčila, slavni Bukefal koga je jahao Aleksandar Makedonski ili onaj najomiljeniji rimskog imperatora Kaligule koji je svog ljubimca proglasio za senatora. Mišo ukršta i predstave konja i žene, dva tela, spaja estetki suprotne likovne svetove.
I zbog svega ovog uvršten je među pedeset svetskih umetnika koji su se zadnjih dvesta godina bavili temom konja, po izboru profesora dr Erola Jildira sa univerziteta Gelisim u Istanbulu. A Vemić, koga je upravo kičica sačuvala da u ondašnjem haosu ne poludi, u razgovoru za “Novosti” podseća da smo svi bili svedoci duhovne kontaminacije a da on kao jedinka, kao čovek, nije mogao da vrišti ulicama razrušenih gradova po kojima su ležali mrtvi ljudi i deca već je pokušao da svojim urlikom na platnu preko pomahnitalog konja demonstrira svoje nezadovoljstvo.
Foto: V.K.
– I danas je svet izgubljen. Zavladalo je sve zlo koje se dugo kumuliralo i puklo! Često pomislim da je Isus stradao uzalud, da se uzalud žrtvovao za čoveka otrovanog lažima, nečoveštvom i nemoralom. I šta je onda čoveku preostalo? Da vrisne zbog osećaja nemoći da čovek može promeniti čoveka, da umetnik može promeniti svet. I to izaziva osećaj praznine – kaže naš sagovornik. Podseća da se od rođenja čovek bori plačem i vapajem i da živi sa njim. – Vrisak i jeste primarno čovekovo obeležje. Dosta je obrađivan u umetnosti, od Pusena, Munka, Ejzenštajna do Lubardinog guslara, koji je možda najjezovitiji lelek u istoriji umetnosti. Kako su godine i decenije prolazile, Mišo se preko svog junaka sve bolje i jače motivisao.
– To je bio delikatan put. Kroz njegov bol i otimanje najbolje mogu da izrazim svoje emocije i svoja osećanja, strahove i nadanja. Konj meni predstavlja biće koje je jednako učestvovalo u stvaranju civilizacije, kao i čovek. I moj Vranac sada predstavlja plemenitog čoveka uzdrmanog raznim pošastima koje pokušavaju da unište planetu, a on čini sve da se spasi, da se iščupa iz svega toga lošeg što je svet ophrvalo. I po ko zna koji put čujem jak vrisak konja moga đeda Jova koji se grčevito bori da izađe iz duboke močvare trulog čovečanstva. Sa tim vriskom ja sam sjedinjen i to osećam – priča Vemić.
I upravo to biće, taj konj, pomoglo je Vemiću da transponuje svoj rukopis koji je postao prepoznatljiv na raznim meridijanima. Jezdio je on nedavno na svom atu i po Egiptu gde je sa prijateljima iz Srbije, Rusije, SAD boravio u likovnoj koloniji u Hurgadi na obali Crvenog mora. U toj zemlji je, kako kaže, doživeo i video neverovatne stvari, zapravo sve ono što mu se činilo da čovek nikada nije u stanju da uradi.
– Sve u Egiptu je jasno, osim onoga kako je sve to nastalo. I ta zagonetnost i mistika daju još veću draž, i lično bih voleo da se to nikad ne odgonetne. Umetnost je uvek bila nepredvidiva. Za mene – i beg i lek – zaključuje Vemić.
Slika kod nobelovca
VELIKI turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk vlasnik je slike iz bogate kolekcije Miša Vemića. Njegov at zaintrigirao je čuvenog pisca, što je Vemiću pričinilo izuzetno zadovoljstvo.
– Jedna moja slika došla je čak i u posed kume nedavno počivše britanske kraljice Elizabete. Ima ih svuda kod znanih i neznanih ljudi. U tome je njihova vrednost – kaže Mišo Vemić.
