Mučne i nesrećne scene divljanja ispred Gradske skupstine još jednom su pokazale da lideri stranaka sa liste “Srbija protiv nasilja” nisu dorasli svom poslu. Biti političar u prvom redu podrazumeva sposobnost da se shvati odgovornost za pristalice koje se vode, i u drugom stepenu, za društvo u kojem se deluje.
Vandalski napad na zgradu Skupštine grada i manipulisanje osećanjima građana nezadovoljnih ishodom izbora nastavak je niza pogrešnih poteza Đilasa i kompanije koji ih svakako neće dovesti na čelo države, ali može da učini složenijom situaciju u njoj.
Prosto rečeno: umesto suočavanja sa realnošću u kojoj je dobila 900.000 glasova naspram Vučićevih 1.800.000, opozicija nastoji da izazove nemire i da do vlasti dođe nasilnim putem. Fraze kojima se “objašnjava” razbijanje palate koju je sazidao još kralj Milan, pravdaju napadi na policiju i poziva na eskalaciju sukoba samo su prazna priča koja treba da maskira taj jedan jedini cilj – promenu vlasti u Srbiji.
Jer, niko sinoć nije odgovrio a direktno pitanje: šta je plan?
Šta ako se vrata zdanja Skupštine grada otvore? Šta će da radi masa unutra?
Srđan Milivojević u prvom redu snosi odgovornost za vandalizam, ali nema sumnje da će se pozvati na poslanički imunitet. Neostvareni „otporaš“ i neuspešni polaznik kursa CIA za rušenje Miloševića u šezdesetoj godini ostvario se u ulozi huligana!
Ni ostali lideri Đilasove liste koji su davali izjave za N1 nisu se istakli mudrošću i logikom: Biljana Stojković, Radomir Lazović, Ćuta… nisu umeli da sastave tri smislene rečenice koje bi objasnile čemu nasilje i šta ovim skupom žele da postignu. Lideri stranaka koji pozivaju narod da im se pridruži doslovce govore “Ne znamo šta dalje. Videćemo…”
Događaji su ih odavno prestigli, oni više uopšte ne shvataju šta se dešava, nemaju ni uticaj na zbivanja, ni ideju kako bi mogli da utiču… ali i dalje statiraju u filmu koji očigledno režira iz senke neko mnogo lukaviji od njih!
Žalosno izgledaju, poduhvatili su se zadatka kojem nisu dorasli, ušli su u cipele koje su im prevelike, pa u njima ne mogu ni da koračaju, a kamoli da marširaju predvodeći druge!
Morali bi, međutim, da se ponašaju odgovorno i prema građanima koji su se odazvali njihovom pozivu, ali i za onu grupu kakva se u ovakvim prilikama uvek nađe u prvom redu naspram kordona policije – osoba pod dejstvom alkohola, narkotika ili sa drugim problemima koji utiču na njihovo ponašanje.
Praktično su, dakle, odgovorni za sve, ma koliko stajali sa strane… osim za novinare Šolakovih medija koji su ponašanjem u prenosu uživo obrukali profesiju: oni nisu izveštavali, bili su huškači i podstrekači nasilja. Naravno, ne od svoje volje već po nalogu vlasnika.
Ovo, nažalost, neće biti poslednji ispad ove vrste, reč je o ozbiljnoj akciji destabilizaciji Srbije u kojoj su “lideri” – moramo ovde da stavimo znake navoda – samo točkići, pogodni za upotrebu zbog svojih skromnih sposobnosti i ogromne ambicije.
Ali, maske padaju. Kome letos još nije bilo jasno, sada definitivno zna koliko je lažna “Srbija protiv nasilja”, toliko da joj je i ime čisti falsifikat. Ako je ovo ispred Skupštine grada “protiv nasilja”, šta je “za nasilje”?
Kurir