U NjUJORKU se danas, u organizaciji Stalne misije Republike Srbije pri Ujedinjenim nacijama, održava panel diskusija „Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti“- svedočanstva svedoka i žrtava rata u BiH.
Foto: Printskrin
Dijana Ivanović ispričala je priču svoje porodice tokom rata u BiH.
– Zovem se Dijana Ivanović. Rođena sam u Livnu. Pre rata 1991. bilo je 5.000 Srba koji žive u ovoj oblasti, danas ih ima samo 20. Srbi su ovde živeli u mestu odakle sam ja još od 14 veka. Krajem ’91 početkom ’92 godine moji roditelji su bili svedocvi predratnih dešavanja. Plašeći se da bi najgore moglo da se desi Srbima, naročito znajući užase i civilne gubitke koji su Srbi imali tokom Drugog svetskog rata moji roditelji su odlučili da nas četvoro dece pošalju u Srbiju, ali oni nisu želeli da napuste svoju kuću. U maju 1991. godine, hrvatski vojnici su odveli moga oca Veselina Radetu na ispitivanje. Nikada se nije vratio kući. Moj otac je prvo bio u zvaničnoj policijskoj stanici zajedno sa drugim Srbima, a kasni je bio prebačen u srednju školu “Ivan Goran Kovačić” koja je bila namenjena da bude koncentracioni logor za Srbe, vodili su ga Hrvati i Bošnjaci. On je smešten u malu sobu od 12 kvadrata sa još zarobljenih Srba koji su radili tu kao sezonski radnici. Moj otac je rekao da su ovi ljudi danima mučeni, a kasnije pobugljeni. Moj otac je mučen svaki dan pet i po meseci, uglavnom od strane hrvatskog policajca sa kojim je pre rata bio prijatelj. Istorija iz Drugog svetska se ponavljala i to u velikim radovima. Moj otac je prebijan pendrecima, kajiševima, opasačima, pesnicama, čizmama i žicama. Pošto su ga gotovo nasmrt prebili, oni su nastavili manijački da ga gaze. Stavljali su mu pištolj u usta i pretili da će da ga ubiju. Moj otac je bio u tolikom bolu i toliko je bio uništen da je preklinjao da ga ubiju. Rekli su mu da zato što je Srbin da će da ga prvo muče, a onda da ga ubiju. Kada bi se jedan od mučitelja umorio, zamenio bi ga drugi i nastavio taj krug užasa. Jedne noći su mu stavili povez na oči i rekli da ga vode na streljanje. Kada su ga izveli iz auta, rekli su mu da pazi gde gazi da ne bi nzgazio na tela na nekog od svoje mrtve braće. Stavili su mu pištolj na čelo i opalili, ali pištolj je bio prazan. Vesivali su ga za električnu stolicu, spalili su mu telo na leđima. Opekotine su mu ostale na leđima do kraja života. Na kraju su ga stavili u samicu nekoliko dana, bez hrane i vode. Spavao je na betonskom podu 5,5 meseci – kazala je Dijana.
– Moja majka, Ljubica Radeta je delila njegovu sudbinu. Živela je u konstantnom strahu jer su stalno pljačkali, spaljivali kuće, bilo je stalnih nestanaka Srba. Jednog jutra komšinica Srpkinja pronađena je mrtva. Njeno golo telo bilo je na podu, bila je silovana. Ruke i noge su joj bile polomljene i imala je ranu od vatrenog oružja na grudima. Moja majka je 10. avgusta ’92 odvedena u koncentracioni logor. Redovno su je tukli i mučena je na električnoj stolici. Mučitelji su joj stalno prelili da će četvoro dece da dovedu i ubiju ih pred njom.
Kaže da su joj u logorima mučeni i rođaci te da mnogi od njih nisu preživeli ili su bili ubijeni. Navodi da su im spalili kuću.
– Jedini razlog zašto su moji rodilji preživeli je taj što su imali sreće da ih registruje Crveni krst. Moji roditelji su pušteni iz logora zahvaljujući razmeni zarobljenika. Napustila sam moj grad pre 33 goidne i od tada nisam pronašla ni snage ni hrabrosti da se vratim. Do danas niko nije odgovarao za Srbe koji su u mom gradu stradali. Ja sam ovde danas, pitam UN, da dobijemo pravdu za sve užase i mnoge Srbe koje su bili žrtve. Ovde sam i iznosim najtraumatičnije iskustvo koje je moja porodica prošla. Zbunjena sam zašto mi, Srpske, žrtve smo diskriminisane od UN.
