MARKO Parezanović, načelnik operative u Bezbednosno-informativnoj agenciji, trenutno je jedna od najznačajnijih i najintrigantnijih figura u srpskom bezbednosnom aparatu.
FOTO: Privatna arhiva
Oni koji ga dobro poznaju i prate njegovu četvrt veka dugu karijeru u Službi, tvrde da taj uspon u sam vrh operativnog sastava BIA nije rezultat nepotizma ili pukog spleta okolnosti, već isključivo izuzetne inteligencije, čelične volje, odvažnosti, neumornog rada i zasluga u oblasti kontraobaveštajnog i obaveštajnog rada. Zato i ne čudi da je dobitnik velikog broja odlikovanja, a posebno je ponosan na ordenje dobijeno od tri predsednika države – Republike Srbije, Republike Srpske i Ruske Federacije.
Iako mnogi u njemu vide misterioznu, pa čak i mračnu figuru, oni koji pažljivo prate političku i bezbednosnu scenu Srbije, bez obzira da li ga cene, dive mu se, preziru ga ili ga se plaše, znaju da je Parezanović mnogo više od običnog državnog službenika – on je i jedan od najbližih i najodanijih saradnika predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ali i jedan od ključnih arhitekata novog srpskog sveta.
O njegovom odnosu sa predsednikom Vučićem sada se već ispredaju čitave legende. Oni neupućeni će sami izabrati da li će u njih poverovati, a oni koji znaju punu istinu će umeti da prepoznaju gde prestaje legenda, a gde počinje čista realnost. Između ostalih, jedna od tih priča kaže da je Parezanović često umeo da svojim ofanzivnim i “kreativnim” radom u zemlji i inostranstvu zada glavobolju predsedniku, ali da mu je na kraju uvek bilo oprošteno, jer se ispostavljalo da je sve što je činio, činio samo kako bi zaštitio i unapredio srpske nacionalne interese i vrednosti.
Da su takve operacije često skopčane sa ozbiljnim opasnostima, čak i po život, možda najbolje ilustruje još jedna legenda, prema kojoj je Parezanović u nekoliko navrata pred svojim najbližim saradnicima, nikada ne objašnjavajući do kraja na šta tačno misli, ispovedao da mu je predsednik, u turbulentnim i opasnim događajima koji su obeležili prilike u regionu sada već daleke 2020. godine, bukvalno spasio život u pravom smislu te reči.
Treba podsetiti i da je Parezanović postao meta stranih obaveštajnih službi i njihovih saradnika nakon što je javno izjavio da “najintenzivniju pretnju Srbiji predstavlja prikriveno delovanje spoljnog faktora, koji najčešće koristi mehanizme svojih specijalnih službi. Na taj način vrše se određene zloupotrebe i stavljaju se u funkciju pojedinci, naglašavam pojedinci, iz redova opozicionih političkih partija, i pojedini delovi medija”. Ono što je posebno zabolelo neprijatelje Srbije je nastavak Parezanovićevog izlaganja u kome je naveo da “nije retka pojava da se pojedini delovi NVO sektora stavljaju u destruktivnu i subverzivnu funkciju”. Ova jedina javna izjava, data na naučnoj tribini, odjeknula je dovoljno daleko i odmah izazvala kontranapad. Mediji koji su pod uticajem stranih službi počeli su da fabrikuju priče o njegovoj ulozi u gušenju demokratije, civilnog sektora, ljudskih prava i sloboda i tome slično. Potom su usledile i konstrukcije o Parezanovićevim vezama i uticaju na rad pojedinih političkih partija i pokreta, njihovo udruživanje u koalicije, ali i demontiranje različitih oblika saradnje. Označavali su ga i kao čoveka koji iz senke organizuje, ali i razbija opozicione proteste. Ove optužbe, iako nepotvrđene, bacile su senku na njegov rad, ali su mnogi svesni da je to bio samo deo šire kampanje diskreditacije čoveka koji je imao hrabrosti da precizno i jasno iznese koje su to prave pretnje po nacionalnu bezbednost Srbije.
Medijska haranga tu nije prestala. Naprotiv, dogodilo se čak i to da ga je u avgustu 2020. godine do tada neprikosnoveni višedecenijski gospodar Crne Gore Milo Đukanović pred kamerama direktno optužio da je, zajedno sa ruskom obaveštajnom službom radio na rušenju njegove vlasti. Nešto kasnije je usledila kulminacija senzacionalističkog izveštavanja, koja je išla toliko daleko da je Parezanoviću pripisivan ogroman uticaj na sam vrh Srpske pravoslavne crkve, do te mere da je navodno imao važnu ulogu u izboru srpskog patrijarha Porfirija na tron Svetog Save.
Uprkos napadima, Parezanović je nastavio da gradi i jača srpski identitet u regionu. Njegov rad u Crnoj Gori je od velikog značaja, gde su rezultati popisa koji još uvek nije objavljen (što mnogo govori) i sve veći broj onih koji se opet izjašnjavaju kao Srbi dokaz obnovljenog srpstva u toj zemlji. Ovaj proces nije slučajan, već je posledica dobro organizovanih aktivnosti koje su vodile ka kulturnom i nacionalnom preporodu Srba u Crnoj Gori. Upućeni kažu da su njegove strategije bile dugoročne i uključivale su niz specijalnih operacija koje su obezbedile trajan uticaj na političku i kulturnu scenu Crne Gore.
Slično tome, njegove aktivnosti u Republici Srpskoj ukazuju na snažnu ruku koja osigurava da srpski identitet ostane neprikosnoven uprkos brojnim izazovima i pretnjama iz inostranstva. Mnogi su pokušali da ga diskredituju povezujući ga sa mafijom, što je primarno bio rezultat nove arhitekture regionalnih odnosa u kojoj se nije dozvolilo da se Srbi upute u maticu na traktorima kao što su mnogi antisrpski elementi u regionu to priželjkivali. Zato te optužbe i dolaze uglavnom od ljudi koji rade za strane interese. Parezanović je u suštini rukovodilac koji koristi sve raspoložive resurse i kontakte u interesu države, makar to bio i zalazak u sivu zonu. Istovremeno, njegova glava je i svojevrsna “crna kutija” kada je reč o najvećim tajnama iz oblasti nacionalne bezbednosti Srbije i Srba ma gde živeli.
Jedan od najznačajnijih aspekata njegovog rada je jačanje veza između Srbije i Rusije. Zahvaljujući Parezanoviću, Srbija sada može da računa na podršku Rusije u mnogim strateškim pitanjima. Ova saradnja ne obuhvata samo političku podršku, već i ekonomsku i bezbednosnu pomoć, što Srbiji omogućava da očuva svoju nezavisnost u svetu punom izazova i pretnji. Veza koju je izgradio sa Rusijom duboko je ukorenjena i pokazuje njegovo shvatanje geopolitičkih realnosti i neophodnosti saradnje sa strateškim partnerima.
Između ostalog i zbog toga ga na Zapadu opisuju kao pripadnika tvrde konzervativne struje u srpskom bezbednosnom aparatu, koja ne može imati budućnost ukoliko Srbija nastavi da ide putem evrointegracija. Još manje bi se moglo očekivati da bi kadar kao što je Parezanović mogao da ima bilo kakvu perspektivu ukoliko bi se za to pitali uticajni krugovi u NATO. Tome su u ne maloj meri nesumnjivo doprinele i određene tendenciozne i netačne kvalifikacije potekle iz proevropskih krugova, prema kojima je Parezanović označen kao “vođa duboke službe”.
Najzad, on je figura koju neprijatelji Srbije mrze sa razlogom, a ima i nemali broj suparnika u različitim slojevima našeg društva. Međutim, bez obzira na to kako ga doživljavaju, jedno je sigurno: Parezanović je čovek koji je svojim delima ispisao nove stranice u istoriji Srbije i srpstva, i nastavlja da ih piše…
(Magazin Poredak)
