SREBRENICU, kao političku mahalicu, koriste oni u čijoj režiji je izveden zločin u ovom gradu. Čim se pokrene neka dobra i konstruktivna priča u Crnoj Gori, onda se uvede u igru Srebrenica kao pokrivalica zločina koji je izveden nad srpskim narodom u Bratuncu i Kravici, i gde sve ne. Oni zaista nemaju pijeteta za stradalnike u Srebrenici, jer da imaju, ne bi žrtve delili po nacionalnoj osnovi i za jedne govorili da su stradali u genocidu, a drugi – pitamo se da li su uopšte stradali… Gutajući taj globalistički mamac, od Srba se traži da zaborave na genocid u Bratuncu. Ako nacizam proglašavajući jedan od ta dva zločina genocidom želi sebe da abolira od sopstvenog najvećeg zločina u istoriji sveta, to onda treba javno reći.
V.K.
Ovako u razgovoru za “Novosti” komentariše teške dane kroz koje prolazi celokupno srpstvo književnik i glavni i odgovorni urednik u izdavačkim kućama u Crnoj Gori “Oktoih” i “Štampar Makarije” Radomir Uljarević, jedan od dobitnika ovogodišnje nagrade iz fonda Zadužbine “Branka Ćopića” za zbirku kratkih priča “Međustanica” u izdanju “Kosmos” izdavaštva iz Beograda.
Priče u “Međustanici” su neka vrsta snoviđenja, fikcija bez granice?
– Pišući borio sam se sa osećanjem krivice. Nalazio sam opravdanje u rečima Svetog Avgustina koji je zahvaljivao Bogu što ga nije učinio odgovornim za vlastite snove, tešeći se da ni mene nije učinio odgovornim za tekstove koji su u tako bliskoj vezi sa njima. Ali, kad pomislim šta sam sve zapisivao, nisam siguran da je to neka uteha. Realnost je tako slojevita da sam siguran kako je ta takozvana fikcija jedan od slojeva realnosti. To su u početku bile priče, ali ja sam ih svodio, presovao, izostavljao. Flober nas je opominjao da je za brisanje potrebno kudikamo više talenta nego za pisanje. Ja sam rasipao taj talenat za brisanje, a to što je preostalo liči na deliće jednog kompleksnijeg sveta.
Pre 110 godina rođen je Branko Ćopić, “najzdraviji sin srpskog jezika, najduži osmeh Beograda”, kako ga je opisao Matija Bećković. Koliko smo danas blizu ili daleko od Ćopićevog promišljanja sveta i života?
– Predaleko smo od Ćopića i od njegovog promišljanja sveta. Njegov svet je svet dobrote kakvog više nema, neponovljiv u svojoj plemenitosti. Ćopić ga je pozlatio u svojim pričama i tako ga je sačuvao za sva vremena. On je i u zlom vremenu pamtio ono što je dobro, a kad je zlo postalo nepodnošljivo Ćopić je otišao svojim putem, svojim čarobnim, stvarnim i nestvarnim junacima ispod Grmeča.
Ko danas čita Ćopića, ali i druge “srpske vitezove” iz sveta književnosti? U Crnoj Gori su ne tako davno bili progonjeni.
– Isto kao što su u Ukrajini izbacivali ruske pisce iz nove ukrajinske kulture, tako su i u Crnoj Gori izbacivali srpske pisce, kao što su oni preimenovali Gogolja u Hohol, prevodeći ga na ukrajinski, slično su radili i crnogorski vlastodršci, prevodeći čak i Njegoša na crnogorski. Srećom, Ćopić je, nekim velikim čudom, ostao u lektiri u Crnoj Gori, jer kad su izbacivali srpske pisce kao neprijateljske, tadašnji ministri prosvete su računali da je Ćopić jugoslovenski. A Ćopićevo delo je imalo i ima povlašćeni status u srpskoj književnosti, slično kao srpska narodna književnost. Srpska književnost u Crnoj Gori je prognana iz lektira i do danas nije vraćena, tu se ništa nije promenilo, Čomski bi rekao – konkvista se nastavlja!
S obzirom na to da ste prevashodno pesnik, kako ste doživeli ovu nagradu za prozu, knjigu kratkih pripovedaka?
– Bio sam zatečen i iznenađen do mere da sam pomislio da je u pitanju neka šala. Te kratke pripovetke, koje su objavljene u knjizi “Međustanica”, zapisivao sam usputno, bez namere da ih objavljujem, ali kako sve biva po svom, eto izašla je. Mogu da kažem da su me za razliku od poezije ti zapisi radovali dok sam ih beležio, i sada, dok čitam te crnohumorne, ironične, sarkastične, šaljive beleške, ne mogu a da se ne osmehnem.
Šta se dešava sa Crnogorcima? Kojim putem idu?
– Da parafraziram Hanu Arent, koja govori o tome da agitatori laži traže od naroda ne samo da poveruje u laž, već da izgubi veru. Narod koji je izgubio veru nema kapacitet da misli i sudi. Crnogorci su bili so srpstva, ali oni koji su izgubili veru, zajedno sa Sekulom Drljevićem i Savićem Markovićem Štedimlijom, postali su so antisrpstva. Narod je pelcovan virusom koji je prethodio kovidu i koji je bio kudikamo razorniji, virusom DPS. Ta vakcina je unela antitela u krvotok Crne Gore. Posledice su katastrofalne. Vidite naše političare – takmiče se da postupaju po tuđim pravilima. Ono što smo gledali kao lakrdiju sa Šojićem, sada gledamo uživo, u realnom vremenu.
Mogu li se Srbi i Crnogorci pomiriti i kako? Šta je ključ problema?
– Odgovor na ovo pitanje bi obezbedio Nobelovu nagradu za mir. Neki Crnogorci veruju da nisu ono što jesu, drugi znaju da su Srbi – problem je čisto terminološke prirode. Kad su zapalili srpsku zastavu, Bećković je prokomentarisao: pale svoju zastavu misleće da je tuđa. Od tada su oni u tom svom mišljenju znatno uznapredovali. Za himnu su izabrali jednu od najlepših narodnih pesama, ali verziju ratnog zločinca Sekule Drljevića, crnogorskog Bandere, koji je definisao sve antisrpske stavove koje je režim ugradio u temeljne dokumente, a sve uz pomoć ondašnjeg Udruženja književnika Crne Gore i Aktiva pisaca komunista, za koji postoje pouzdani dokazi da je i danas aktivan u okviru te organizacije. Otužno je gledati kako ne može da se iščupa iz tog pelcera… Eksperiment je doživeo puni uspeh kad je fašizam sebe nazvao antifašizmom – opet ta pojmovna zbrka.
Kako doživljavate aktuelnu političku scenu u CG?
– Politička scena je nepodnošljiva, plašim se da demokratija nema nikakvih šansi. Crna Gora se izborila za zavisnost od ambasadora, koju slavi kao – nezavisnost! Crna Gora nikad nije bila zavisnija, zajedno od Porte, od Rusije, i od Srbije, onoliko koliko je danas zavisna od Brisela. Pri tome ona se napadno umešta Hrvatskoj u krilo, ali ni tamo ne nalazi dovoljno razumevanja za antisrpske prohteve ovdašnjih nacionalista. Ima se utisak da mnogi akteri nisu naučili lekciju iz litija, a trebalo je.
Da li su ispunjena očekivanja od 2020. naovamo?
– Očekivanja Brisela su ispunjena. Bivši režim i dalje upravlja procesima sudeći po pritiscima na srpsku populaciju. U Crnoj Gori je nakon 2020. instalirana vlast sa jasnim zadatkom da ublaži pad DPS. Kad već gube vlast, da to bude uz što manje buke. I u tom smislu oni ispunjava ciljeve. Nova vlast čuva staru vlast više nego samu sebe.
Dugo se čekaju rezultati popisa. Čemu Srbi treba da se nadaju? Da li se namerno odugovlači sa objavom?
– Rezultati popisa će razočarati sve. Razočaraće Srbe zato što će se ispostaviti da nisu većina, već da ih je nešto više od jedne trećine u Crnoj Gori. Ostali će se razočarati zato što će se zapravo ispostaviti da Srba ima dvostruko više od 17 procenata koliko su oni bili projektovali. Isto tako, ispostaviće se da srpskim jezikom govori više od polovine državljana, a kad se to objavi crno na belo, biće plača i leleka do neba.
“Pepeo” krik nad užasom Jasenovca
Ćopić još 1970. pominje Jasenovac u čuvenom pismu Ziji Dizdareviću.
– Ćopić je skupo platio sećanje na Ziju, upravo zbog Jasenovca. Verujem da je to bila kap koja je prelila čašu, i Ćopić više nije mogao da utiče na zlu sudbinu koja ga je pratila u stopu, do poslednjeg dana.
U knjizi “Pepeo” pesničkim jezikom preispitujete zlo koje je kulminiralo u Jasenovcu.
– O Jasenovcu se i danas uglavnom ćuti. Ćuti se i o prvom i jedinom logoru za decu u Evropi – o Jastrebarskom. U “Pepelu” sam sagledavao to ciklično ponavljanje zla, svaki put u drugom, ili istom obliku, od Jasenovca, preko poratnih komunističkih zločina, preko ratova devedesetih, sve do bombardovanja. Ja sam poverovao da dokumentarna poezija može priteći u pomoć, danteovske slike koje nisu izmaštane, slike kakve mašta nikada ne bi dosegla – te pesme sadrže citate koji otkrivaju pozadinu na kojoj se odslikava Magnum crimen. Setimo se Celanovih stihova koji su krik nad užasom logora. U knjizi “Pepeo” nije bila reč samo o poeziji, to je bio krik nad užasom. To je sve što pesnik može.
Crnoj Gori kao kandidatu za EU predstoji uvođenje rodnog jezika. Već su priznati istopolni brakovi. Možemo li očekivati da srpski jezik uđe u Ustav?
– Kandidaturu za EU bi valjalo posmatrati iz ugla kako je Tagore govorio: Mi drhtimo u strahu od te Evrope koja hoće da odvoji čoveka od Boga… Što se tiče Ustava, on je napisan na srpskom jeziku, a pri tome ne priznaje srpski jezik. To je jedinstven slučaj u svetu. Srpski jezik nije u opasnosti od Ustava, već od novogovora za koji se koristi eufemizam – rodnosenzitivni jezik. Taj novi jezik nema dodira sa normom srpskog književnog jezika, tempirana je mina koja je dogorela do fitilja. Sve prema Orvelovom proročanstvu. Rodnosenzitivni jezik ignoriše strukturna pravila srpskog književnog jezika. U punom zamahu je jezički inženjering kojim se obesmišljava nauka o jeziku, i to više od dva veka nakon Vuka. A proslava dva veka Vuka bila je najspektakularnija na Cetinju, da bi odmah nakon dobijanja nezavisnosti Cetinje promenilo naziv ulice Vuka Stefanovića Karadžića. Sad se ta ulica zove Islandska, jer Island je prvi priznao NDCG.
Trebaju li Crnoj Gori novi izbori?
– Bilo ne bilo izbora, Crna Gora, nažalost, nema izbora – ona je odavno već deo jednog vojnog međunarodnog saveza, i ima da poslušno izvršava obaveze koje se od nje traže.
