Na Međunarodnom filmskom festivalu „Kustendorf“ u Mokroj gori, prikazan je igrani film „Izgubljena zemlja“ srpskog autora Vladimira Perišića, publika je prethodno videla dokumentarno ostvarenje „Moja švajcarska vojska“ Luke Popadića. Dugometražna osvarenja domaćih autora prikazana su u okviru programske celine „Novi autori“, napunila su „Prokletu avliju“ do poslednjeg mesta, a reakcija publike govori da je reč o stvaraocima koji će obeležiti vreme koje dolazi.
Kustendorf/N. Janković
– Zlatni standard naše kinematografije se izgubio, pravimo filmove koji su, kako je govrio pokojni Šiba Krvavac, tzv. „trkopiš filmovi“. Prave se samo da bi bili napravvljeni, zato sadržajno i formalno nemaju odgovore na vreme u kome živimo. Ovde do sad nije bilo mnogo naših filmova, ne zbog toga što mislimo da nisu dobri, nego zato što je lestvica u svetu uvek bila visoko dignuta kada su u pitanju autori – rekao je Emir Kusturica, nakon što su, napokon, dva dugometražna filma naših autora doskočila do traženih standarda i kvaliteta.
U filmu „Izgubljena zemlja“ Vladimira Perišića, glavne uloge, sina i majke, tumače naturščik Jovan Ginić i glumica Jasna Đuričić. Njihov odnos definiše stanje u državi u kome su se zatekli: majka je portparil vladaajuće stranke tokom demonstracija 1999. godine, sin je zbog toga u atmosferi isključivosti od društva odbačen.
Kustendorf/N. Janković
– Priča je bazirana na mom ličnom iskustvu jer je moja majka bila na državnoj funkciji baš u to vreme. Ipak, nisam pravio politički film, fokus je na emotivnim vezama, na drami koja se dešava u okviru porodice – kaže Perišić, posle prikazivanja filma – Jedan od nejvećih izazova bio je, kako režirati decu, grupu drugova. To su naturščici, prijatelji u stvarnomm životu, nastojao sam da ostanu tinejdžeri, baš onakvi kakvi jesu, da način njihove komunikacije ostane izvorni i verodostojan.
Strance u publici, interesovao je politički kontekst drame.
– To je zato što postoje kontradikcije u likovima, na način kako postoje i u stvarnom životu. Moj posao nije bio da određujem ko je dobar, a ko je loš lik, jer takva apsolutna granica ne postoji ni u životu. Perspektiva deteta je ono što je meni bilo važno – dodao je Perišić.
Film „Moja švajcarska vojska“, dokumentarno ostvarenje Luke Popadića, otkriva nam na početku podatak koji nismo znali: u „neutralnoj“ zemlji čokolade, sira i vrhunskih časovnika – 150.000 ljudi je pod oružjem. Duhovito, ironično, balkanski – crnohumorno i na momente dirljivo, film otkriva Švajcarsku iz ugla koji ne poznajemo, i verodostojno, jer je ostvarenje delo reditelja koji je ujedno oficir pomenute vojske.
Popadić je rođen u Badenu 1980. godine, studirao je istoriju i političke nauke u Cirihu, bio je asistent režije u „Gudman teatru“ u Čikagu, grafički dizajner u Berlinu… Filsku režiju završio je u Beogradu. Njegovi filmovi su prikazivani na stotinak festivala, na kojima je osvajao nagrade.
Kustendorf/N. Janković
– Filmska pismenost srpske publike je veoma visoka, ne ѕnam da li još negde obični taksisti znaju za Bergmana ili Tarkovskog. Srbi razumeju i filmove iz Irana ili Švedske, a „Kustendorf“ je nadgradnja te dobre osnove – rekao je Popadić, posle projekcije filma na „Kustendorfu“.
Film je inače osvojio nagradu publike na 59. Filmskom festivalu u švajcarskom Soloturnu.
Popadić je, ranije, dva puta nagrađivan na „Kustendorfu“.
JELICA I BOJANA – KOD KUĆE
Mlada rediteljka Jelica Jerenić, dramaturgiju je završila u Beogradu, živi i stvara u Finskoj, a njen kratki film „Pečena patka“ prikazan je u okviru takmičarskog dela Kustendorfa.
– Finci znaju za „Kustendorf“, pa je moje i zadovoljstvo finskih producenata veliko zbog prikazivanja filma baš u Srbiji. Trenutno radim na kratkom filmu „Imaginarni brojevi“ uz podršku Filmskog centra Srbije – rekla je Jerenićeva.
Glumica i model Bojana Panić, Beograđanka je koja živi i radi u Gruziji, u Tbilisiju. Posle saradnje sa „Diorom“ i „Šanelom“, snimila je tri filma, a danas je u žiriju „Kustendorfa“.
– Od audicija za reklame u Parizu, stigla sam do audicija za filmove, gluma je mene pronašla. Pošto je moj suprug glumac, iz Tbilisija četo odlazimo u Pariz koji nam je postao baza za rad. Nemam planove za rad u Srbiji, ali se nadam da će se to ubrzo promeniti – naglasila je Panićeva.
