SVE počinje u jeziku – kada je Ante Starčević Srbe proglasio “nakotom za sjekiru”, logor Jasenovac već je rođen u đavoljem umu koji je srbocidom rukovodio za vreme Ante Pavelića, ukazuje dr Vladimir Dimitrijević, istraživač, profesor u čačanskoj gimnaziji, u svojoj najnovijoj knjizi “Kuća u našoj krvi – Jasenovac i srpski logoraški zavet”.
Foto Tanjug
Ona je istovremeno ogled o srbocidu, genocidu nad srpskim narodom u NDH, hrestomatija nepoznatih svedočanstva o zverstvima te države utemeljenim na mržnji i odgovor onima koji se poricanjem Jasenovca rugaju i Bogu i žrtvama. U razgovoru za “Novosti” Dimitrijević pojašnjava i da li je srbocid ograničen samo na izvesne teritorije u Drugom svetskom ratu:
– Pojam srbocida, koji nam je kao sredstvo progledanja ponudio genocidolog Vladimir Umeljić, mora ući u našu kulturu i javni diskurs ako hoćemo da opstanemo i ostanemo u doba trećeg svetskog rata. Jer, kako reče veliki Žarko Vidović, mi se delimo na četnike i partizane, a za naše neprijatelje smo samo logoraška nacija. I, da opet navedem Vidovića – istorijske svesti nema bez svesti o zlu. A srbocid je iskonsko zlo, koje nas je ubijalo zbog krsta sa tri prsta.
* Čija je ideja aktuelno osporavanje Jasenovca, od broja srpskih žrtava, do njegove namene kao pogona za istrebljenje Srba?
– To je ideja naših neprijatelja, koji su okupljeni u NATO Zapadu, kao i njihovih domaćih glasnogovornika, tzv. drugosrbijanaca. Kao navodni “mali Rusi na Balkanu”, mi, po njihovom mišljenju, nemamo pravo da budemo žrtve, mada smo jedan od najstradalnijih evropskih naroda, koji je vekovima “targetiran” zato što je, na granici Istoka i Zapada, sprečavao papstvo da prodire ka Istoku. Ustaštvo je, to je svima jasno, bilo borbeni balkanski papizam (papizam, ponavljam, i time ne poričem postojanje časnih i čestitih rimokatolika koji nisu bili na strani Pija Dvanaestog i Stepinca). Treba da pogledamo istini u oči: da smo se na vreme bavili srbocidom i da je svet, zahvaljujući inicijativi naše države, na vreme znao sve o Jasenovcu, i da je Muzej žrtava srbocida bio smešten tamo gde je “Kuća cveća” (izrasle iz naše krvi), pri čemu bi hrvatski revizionista Broz bio preseljen u rodni mu kajkavski kraj, za našu sudbinu bi se znalo barem kao za sudbinu Jermena. Ovako, dok čekamo da nas potomci naših dželata osude za “genocid u Srebrenici”, mi, što reče Njegoš, “ka` guske sve nešto ćukamo”.
* Da se poslužim vašim rečima: zašto Zapad razume ustaše?
– Amerikanac Vard Čerčil, indijanski sin, istoričar, čovek isteran sa univerzitetskog posla zbog svedočenja istine o genocidu nad svojim narodom, sve nam je objasnio: “Tokom četiri veka koji se protežu od 1492, kada je Kristofer Kolumbo kročio u ‘novi svet’ Karipske obale, i 1892, kada je Popisni biro SAD zaključio da je manje od 250.000 Indijanaca preživelo unutar granica Amerike, indijanska populacija za koju se procenjuje da je iznosila 125 miliona, redukovana je za preko 90 odsto. Ljudi su u milionima umrli od presecanja sekirom ili mačem, živi spaljeni, rastrgnuti konjima, lovljeni radi zabave, bacani kao hrana psima, upucani, prebijani, probadani, skalpirani za nagradu, obešeni o kuke za meso, bacani sa ograde brodova u more, radeći do smrti kao robovi, namerno izgladnjivani, smrznuti na nekom od mnogobrojnih prisilnih marševa, u zatvorima i u nepoznatom broju slučajeva namerno zaraženi epidemijskim bolestima”. Izgleda da je tu odgovor na pitanje.
* Stotine zaposlenih u visokoškolskim i naučnim institucijama Srbije nedavno su podržale čoveka koji o Srbima govori rečnikom mržnje Ante Starčevića. O čemu je sada reč?
– Reč je o tome da su drugosrbijanci, sa svim svojim NATO zadacima, potomci onih komunista koji su verno služili “Debelom Mrtvacu Grozu”, kako je Tita zvao vladika budimski Danilo. To su potomci onih koji su u jesen 1944, u Beogradu, održali Antifaštističku skupštinu oslobođenja Srbije (ASNOS), na kojoj su se utrkivali da Srbe optuže za sopstveno stradanje u Drugom svetskom ratu. Tako univerzitetski profesor Siniša Stanković, u nastupu samolustracije, na kongresu uzvikuje: “Srbija je glavni stub reakcije na Balkanu i u čitavoj Evropi”, a student iz Užica Dobrivoje Vidić pravda Pavelićeve zločine: “Šest stotina i pedeset hiljada streljanih Srba u Bosni i Hercegovini, to je dug koji je srpski narod platio za zločinačku politiku beogradskih vlastodržaca”. Što se čudimo današnjim Antinim antifašistima među drugosrbijancima? Oni samo nastavljaju gde je Vidić stao.
* Zašto je priznato da je u Holokaustu stradalo šest miliona Jevreja i bez nabrojanih šest miliona imena, a za Srbe pobijene u logorima Jasenovca se traži maltene čipovana lična karta?
– Nedavno je sjajni mladi Srbin sa Sokoca Dragan Radović o svom ruhu i kruhu snimio dokumentarni film “Garavice”, koji govori o jednom od najvećih srpskih stratišta kod Bihaća, ali i drugim stratištima u tom delu Krajine tokom Drugog svetskog rata. On je, ponavljam, sasvim sam, bez ičije pomoći, pregledao 3.000 dokumenata – sudskih presuda, saslušanja, zapisnika, izveštaja, proglasa i svedočenja 27 preživelih, od kojih je 15 govorilo u filmu. Tokom istraživanja za potrebe filma Radović je došao do informacije da je o ovim tragedijama Dragan Grgić napisao istorijski roman, koji je 1961. godine zabranjen, pa je odlučio da ga priredi i štampa. Radović je, inače, opet ponavljam – sam, otkrio preko hiljadu novih imena Srba, žrtava ustaškog terora. Gde bi nam bio kraj da su se ovim poslom bavile institucije? Ali, ko bi se onda bavio našim putem u Evropsku uniju i našim dodvoravanjem NATO Zapadu?
* I u Srbiji je od početka okupacije 1915. do 1918. sprovođena neka vrsta genocida: zabranjena je ćirilica, civile su ubijala “južnoslovenska braća” šuckori. Zašto se ne suočimo sa greškom srpske elite koja je pravila Jugoslaviju?
– Jugoslovenstvo je plemeniti utopizam (setimo se “Mlade Bosne” i mladog Ive Andrića), ali je kao i svaki utopizam bilo osuđeno na propast. Jer, utopija znači mesto koje ne postoji, nigdina. Jugoslavija je bila moguća samo zato što nije bilo ruskog cara da spreči pogubni uticaj anglosaksonskih i francuskih geopolitičkih loža na balkanskom prostoru. Kraljevina SHS (kasnije Jugoslavija) je nastala zato što je propala carska Rusija, i stvorile su je Velika Britanija i Francuska da bi ostvarile svoje geopolitičke interese. Titova Jugoslavija je bila uklopljena u NATO poredak protiv sovjetskog bloka, a maskirala se u nesvrstanost. Srpska elita, u obe Jugoslavije, sa entuzijazmom ili bez njega, što bi rekao Bora Čorba u “Lutki sa naslovne strane”, “statirala je možda u ponekom filmu”, ili “reklamu snimila za TV”. Gazde sa Zapada su je “menjale kao što razmenjuju reči”, a iza leđa joj “pričali viceve”. Srbi su prošli tako da sada, zaista, konačno prolaze kao starački narod u izumiranju. Ipak, istorija nije okončana, a vladika Nikolaj u službi novomučenicima ubijenim od papskih križara kaže: “O stradalci novi pod humkama vlažnim, pobeda je vaša nad hrišćanstvom lažnim”. Uprkos svemu, živeće ovaj narod. Borba se nastavlja.
“Jauk i groblje” kao nastavak
* VAŠA knjiga “Kuća u našoj krvi” donosi nepoznata potresna svedočanstva o stradanju Srba u NDH: beleške Žana Husara i bugarskih diplomata. Šta je sledeće?
– U pripremi su dve knjige – jedna je nastavak “Kuće u našoj krvi”, i zove se “Jauk i groblje je narod moj: čitanje Jasenovca i poricanje srbocida”, a druga je zbornik radova naših uglednih intelektualaca, koji se bavi istoriosofskim smislom srpskog mučeništva u NDH. Ta bi knjiga trebalo da se pojavi u novosadskom “Prometeju”, čiji je čelnik Zoran Kolundžija napisao da je 180 ljudskih bića koja se prezivaju Kolundžija stradalo u Jasenovcu samo zato što su bili Srbi. Biće, ako Bog da, još svedočenja. Inače, “Kuća u našoj krvi” je već prisutna na internetu, u PDF formatu, pa je može čitati ko god želi.
