Šarmantan mig, pun svežeg i dvosmislenog humora, dao je čuveni francuski pisac Patrik Beson Beogradu i Beograđankama, u svojoj redovnoj uvodnoj kolumni u francuskom nedeljniku “Poen”.
Foto: Goran Čvorović
– Šta raditi jesenjim četvrtkom u Beogradu, nego gledati program bosanske televizije? Kanal 45. Ima 149 kanala u Srbiji, ali nijedan francuski. Pod Miloševićem, bili smo bombardovani, ali smo imali nemačke, italijanske, engleske, francuske, pa čak i kineske programe da se tešimo. Nalazili smo stranu štampu na kioscima, sada teško nalazimo kioske – piše Beson.
Napravio je i “analizu” TV programa.
– Posle vesti, sentimentalna turska drama. Osećanja koja postaju drame: zar ne bi bilo pametnije bez njih? Srpska televizija emituje strane programe sa titlovima. To barem pokazuje da gledaoci znaju da čitaju, što je u Francuskoj nemoguće da se proveri – ističe književnik, “peckajući” svoje zemljake.
Nije zaboravio ni najboljeg svetskog tenisera. Prijatelj Srbije ističe “kao da radosti pesme i konzumacije vladaju u ovoj maloj zemlji koja bi pala u zaborav posle građanskog rata 1992-1999, da nije bilo srpskog vegetarijanskog šamiona u tenisu, Novaka Đokovića.”
Primećuje da na 149 kanala ima reklama u izobilju:
– Za sve ono što se jede i pije u porodici. I što se dobro nosi. Što se pesme tiče, ona nikad ne prestaje. To je himna mudrom ratniku.
“Pecnuo” je, na sebi svojstven način, i mlade Beograđanke.
– Beogradske devojke, sve, ili skoro sve, imaju istu ravnu kosu i iste napumpane usne. Kao da jedan manijakalni frizer i pomahnitali hirurg nekažnjeno lutaju između Save i Dunava, sa svojim instrumentima za mučenje sakrivenim ispod radne odeće – šali se Beson, dodajući da su specijalitet srpske prestonice džinovski prazni tržni centri, pitajući se da li sve beogradske devojke svoje farmerke uske u struku i patike kupuju na “Amazonu”.
Imao je svoj pogled i na momke.
– Mladići u Srbiji odaju promenu svojim modernim izgledom, obrijanih glava, s crnim naočarima, zavodljivim bradama i istaknute muskulature, ali će i oni svejedno završiti sedi i pogrbljeni, ili možda manje pravi, sedeći ispred šahovske table na Kalemegdanu, sa pet-šest drugara njihovog godišta koji će im bezbrižno savetovati najbolji potez koji ne treba da odigraju i najgori koji ne smeju da promaše – bio je nadahnut Beson.
Opisao je i subotnji ručak sa Draganom Stanićem iz Matice Srpske i njegovim prevodiocem Tanjom Šotrom.
– Tanja Šotra nas vodi u Maderu, gde zatičemo solidnu i blistavu beogradsku buržoaziju, sa roditeljima, decom, pa čak i bakama i dekama. Neko mora da plati račun – nastavlja u svom prepoznatljivom stilu Beson.
Ističe da mu Dragan Stanić nudi turneju:
– Po Srbiji, po Crnoj Gori i Kosovu, gde, kaže, i sam ide svake nedelje bez problema.
Deo njegovog boravka u Beogradu definitivno je posvećen televizijskom programu.
– Upravo sam gledao u sobi 403 hotela “Palas” film o Frediju Merkuriju (Boemska rapsodija, 2018) koji je snimio moj idol Brajan Singer – “Dežurni krivci” (1995), “Operacija Valkira” (2008) i, iznad svega, 1998. godine, “Savršeni učenik”. Rekoh sebi: Zašto ne ja? – beleži slavni pisac.
Na kraju teksta objavljenog u uvodniku “Poena” uz fotografiju dve animnime devojke koje s uzvišenja Kosančićevog venca gledaju na pristanište, Beson daje efektnu završnu sliku svog boravka u srpskoj prestnonici.
– U kafeu “Supermarket”, gde sam prethodnog dana zaboravio mali portret Tita (3 evra), posle proslavljanja pobede Novaka u Parizu, kratak susret sa mojim izdavačem Nevom Saravijom, jednom od onih velikih plavuša na kojima počiva svet – zaključuje Beson.
Foto: Goran Čvorović Tekst u “Poenu”
