TRAGEDIJA u Novom Sadu, koja je očigledno posledica teškog lopovluka i nemara, epilog mora imati u dugogodišnjim robijama odgovornih, s pravom je izazvala veliko ogogrčenje javnosti. I zahteve da vlast SNS podnese i političku odgovornost.
Uspeh naše namenske industrije mnogima trn u oku, Foto N. Fifić
Što je i učinjeno. Ministri Goran Vesić i Tomislav Momirović su podneli ostavku, učinila je to i Jelena Tanasković, direktor Infrastrukture Železnice Srbije.
Delu opozicije to nije dovoljno. Oni bi da ostavke podnesu i gradonačelnik Novog Sada, premijer Vučević i cela Vlada. Ali, više ni sami to ne kriju, ni to njima ne bi dovoljno. Oni bi bili zadovoljni samo da ostavku podnese i Aleksandar Vučić, da se državni sistem potpuno uruši i da oni preuzmu vlast. Kao što su to učinili 5. oktobra 2.000 godine. Na ulici. Uz pomoć Zemunskog klana, Surčinskog klana, Veterničkog klana i bagera.
I to je potpuno legitimno. Jeste nerealno, jeste neodgovorno, jeste političko lešinarenje ali je legitimno.
Ali je legitimno i podsetiti na to kakvu su političku odgovornost, bolje rečeno neodgovornost, stranke i lideri sadašnje dosovske opozicije pokazali kada su bili vlast (svi su oni potekli iz DS i njenih partnera iz koalicije DOS) i kada je Srbiju zadesila jedna takođe velika tragedija.
U seriji eksplozija u vojnoj fabrici Prvi partizan 3. septembra 2009. godine poginulo je sedmoro radnika, šest žena i jedan muškarac, a 12 povređeno.
Ko je zbog toga podneo ostavku? Niko. A trebalo je. Ako ne ministar vojske a ono bar neki državni sekretarčić zadužen za namensku industriju. Da se na taj način pred javnošću pokaže bar minimum političke odgovornosti.
Da li je neko zbog tragedije u Užicu kažnjen zatvorom? Niko. Uhapšeno je nekoliko ljudi, suđeno im je i svi su oslobođeni. Dosovski sud je presudio da je za smrt sedam i ranjavanje 12 ljudi kriv – barut. Dobro ste pročitali. To piše u presudi.
Naravno da smrt u vojnoj fabrici i na železničkoj stanici nisu za poređenje, naravno da odgovornost za rušenje nadstrešnice na železničkoj stanici mora biti veća od nesreće u vojnoj fabrici, jer kad se radi sa eksplozivom uvek postoji realna mogućnost da dođe do nesreće.
Ali i u Užicu su poginuli neki ljudi, nečije majke, kćerke, očevi…. Iza Svetlane Đurić, Jelene Lončarević, Jasmine Ostojić, Gordane Đokić, Biljane Luković, Vide Terzić i Dragana Milovanovića ostalo je devetoro dece. I poginuli su zbog nečije greške.
Za razliku od sadašnje vlasti, koja je „žrtvovala“ dva ministra, tadašnja dosovska vlast je odlučila da ona za tu tragediju ne snosi ama baš nikakvu objektivnu političku odgovornost. A dosovski sud je presudio da je za seriju eksplozija kriv – barut. To bi bilo kao kad bi sud presudio da je za rušenje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu kriva – nadstrešnica.
(Srbija danas)