STO godina od nastanka slavnog romana Jaroslava Hašeka “Doživljaji dobrog vojnika Švejka”, njegova pozorišna verzija naći će se sutra premijerno na sceni Beogradskog dramskog: predstavu pod nazivom “Švejk” (sa Ozrenom Grabarićem u glavnoj ulozi) režirao je Veljko Mićunović, kome je ovo peti angažman u istoj kući. Novom naslovu prethodile su predstave “Život je pred tobom”, “Smrt trgovačkog putnika”, “Anđeli čuvari” i “Demokratija”.
FOTO: Predrag Mitić/N.Skenderija
Redak naslov na ovdašnjem repertoaru (za razliku od zemalja bivše Jugoslavije) bio je izazov za našeg reditelja koji veoma uspešno i pažljivo gradi umetničku biografiju, birajući s dobrim razlogom i pisce i dela.
– To je verovatno najveći antiratni roman ikada napisan. Na trusnom području živimo već decenijama, a otkako sam se dogovorio da radim ovu predstavu, buknula su još dva rata u Evropi – kaže na početku razgovora Veljko Mićunović. – Pokušao sam da učitavam neku svoju priču, unutar one Hašekove o ličnoj odgovornosti pojedinca u sistemu, šta to on nosi i može da iznese na svojim plećima.
o Kažete da je to priča o “evrimenu”, svakom čoveku u svakom vremenu?
– Švejk je ne samo “evrimen” nego i naš savremenik. Nadam se da će se to i osetiti u predstavi. Krećemo od atentata u Sarajevu, idemo duboko i odmotavamo taj tepih koji stiže gotovo do naših nogu danas. U nekim segmentima smo jako aktuelni, u nekim svevremeni, negde i na rubu političke korektnosti. S druge strane, insistirao sam da se držimo žanra i “guramo” satiru. Da ona stalno isplivava i održava se na površini, zapravo, pričajući o umetnosti preživljavanja u svakom vremenu. Nebitno da li je reč o Prvom ili Drugom svetskom ratu, da li je to neka muka ili nevreme, do kada se to prostire – mali čovek je prinuđen da se dovija poput neke jegulje. Da proživljava i preživljava i da olakšava sebi humorom. Jozef Švejk je za mene jedan od najdivnijih junaka u literaturi jer je potpuno poseban: nije heroj već čovek sa nekom svojom izvrnutom i apsurdnom logikom, samo njemu znanom, koja gledaoca uvlači u večno Hašekovo pitanje da li je Švejk idiot ili genije. I da li se kao riba provlači kroz sve te sisteme slučajno, ili je to jedan savršeni pazl…
o Šta će u vašem tumačenju dominirati?
– Ozren je tačno skenirao da nismo u nekom hermetičnom konceptu koji nagriza sistem i u svojoj hermetičnosti sam je sebi dovoljan, ali ni onako kako se uglavnom radio Švejk – malo pučki i zabavljački nastrojen, od vica do vica. Naprotiv, mislim da smo tematski fokusirani, a da nam situacije koje pravimo daju taj satiričan odnos. Publika može da predstavu shvati lekovito i da se smeje. Ipak, i da oseti tragikomičnost koja mi je bila nužna: onaj kovitlac koji u većini predstava pokušavam da pravim…
o Da li je stalno ratno stanje civilizacijsko prokletstvo? Neka “kafkijanska nit” vezuje većinu vaših predstava.
– Bolno je, ali i otrežnjujuće. Živimo u parmanentnom žarištu i na tom vrelom kamenju nekako se kotrljamo, misleći da držimo stvar pod kontrolom, a čini se da su stvari sve užarenije. “Kafkijansko vreme” za mene je inspirativno i u “Švejku”, u apsurdu koji preplavljuje savremenu civilizaciju. Suprotstavljanje velikih sila dovodi do paradoksa, gotovo do vica, do situacija koje običnom svetu postaju i smešne. Nažalost, u svojoj suštini veoma je tužno. Zato u “Švejku” nema mnogo psihologizacije – to je galerija tipova u raznim situacijama. Provode nas kroz švejkovski karavan u kome svedočimo različitim vremenima.
o Svako vreme ima svog Švejka?
– Zbog toga on i jeste naš savremenik. Neko koji s jedne strane trpi, s druge šuruje, s treće zabavlja, a s četvrte – nema ništa protiv. Zato se i postavljaju neka velika pitanja. Koliko kao pojedinci iz svega toga izlazimo oštećeni? Glava nam je kao na nekom bilijarskom stolu: samo udaramo od martinele do martinele. Hoćemo li preživeti i uspeti da ne poludimo, nisam baš siguran. Ali, da olakšavamo sebi smehom koji je često i otrežnjujući, mislim da je nužno.
o Naslov ste sveli na jednu reč?
– To je zbog koncepta, jer dramatuški ne koristimo samo Hašeka nego i Brehta, kao i neke druge savremene materijale. Naravno da je Hašek baza i odrednica.
o Vaši “Očevi i oci” u Narodnom pozorištu doživeli su brojna priznanja, gostovanja i nesmanjeno interesovanje publike za svako izvođenje?
– Možda je bio rizik zbog balasta koji je stvarala predstava Ateljea 212, nastala u nevremenu devedesetih kada je priča sa odlaskom mladih u rat bila vrlo aktuelna. Naša predstava ima potpuno drugačije vizure i zato je našla svoj put. Estetski je pronašla lični pečat, a s druge strane, sačuvali smo ono što je ostavio veliki Selenić. Mi smo priču samo malo “pogurali” u današnji kontekst, želeći da stvar samo osavremenimo. Isti su nam odnosi, isti očevi, iste nedoumice i razmirice. Do fatalnosti. Kao i nekada, različiti politički stavovi, takođe do – fatalnosti. Naša raspolućenost živi do dana današnjeg.
o Šta je vaš sledeći rediteljski zadatak?
– u Srpskom narodnom pozorištu počinju u martu probe “Iskupljenja” Brane Šćepanovića. Glavnu ulogu igraće Boris Isaković. Divan roman, nepravedno zapostavljen, tumači ko su naši heroji i priča o uvek aktuelnom prekrajanju istorije.
Autorska ekipa
U novoj predstavi BDP, uz Ozrena Grabarića, igraju Milutin Milošević, Milutin Dapčević, Miloš Lazarov, Vanja Nenadić, Dunja Stojanović, Iva Ilinčić, Ivana Nikolić i Ivana Vukmirović. Dramatizaciju su uradili Kata Đermati i Slobodan Obradović, scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Marija Marković Milojev, dok je kompozitor i autor songova Nevena Glušica.
