Dozvolimo na trenutak mogućnost da zahtevi za ponavljanje izbora nisu samo nastavak letošnje kampanje destabilizacije države, i da ih ispred RIK ne podržavaju stranački aktivisti prerušeni u „obične građane“, nego istinski nezadovoljni glasači uvereni da im je pobeda ukradena.
I dozvolimo mogućnost da je i njihova i naša moć rasuđivanja opterećena političkim strastima, pa nismo u stanju da ispravno sudimo o tome da li je opozicija pobedila ili nije. U tom slučaju, bilo bi od koristi da čujemo mišljenje upućenog posmatrača koji ne navija ni za jednu stranu.
Da čujemo neostrašćeno tumačenje da li je 900.000 glasova koje je osvojila lista „Srbija protiv nasilja“ blizu 1.800.000 glasova liste „Srbija ne sme da stane“!
Na primer: Mišljenje Aleksandra Musića, politikologa i političkog savetnika iz Zagreba(!), koji je dao intervju za beogradski nedeljnik Vreme(!). I Zagreb i Vreme mesecima unazad povezuju se sa simpatijama – čuj: simpatijama? – sa otvorenim navijanjem za Đilasa, pa se njegove kritike opozicije mogu smatrati objektivnim.
Na pitanje da li su ga iznenadili rezultati izbora u Srbiji, Musić kaže:
„Pa i nisu. U proteklih sam nekoliko nedelja u puno istupa rekao da su kampanje levo-liberane i desnih opozicija loše – protraćene teme, nepostojeća kreativa, slaba digitalija i bauljanje u dnevnoj taktici. Kasno paljenje i operativni amaterizam.“
Musić, dakle kao posmatrač sa strane, misli da opozicija nije ni mogla da pobedi, i da nema šta da joj se krade.
I još ovo kaže o opoziciji:
„Ovi izbori su još jednom pokazali da imaju lošu analitiku, da ne rade strukturirano i inteligentno između izbornih ciklusa nego ih svaki izbori zateknu na krivoj nozi – nominalno viču da žele izbore, a na njih nisu spremni, pa ide red čuđenja i red kuknjave…“
„Ne rade inteligentno“, tako se na hrvatskom kaže „glupi su“, i nikad nisu spremni za izbore.
Musić, dakle kao objektivni i upućeni posmatrač, misli da opozicija nije imala nikakav razlog da se nada pobedi, i da je krađa izbora izmišljena.
Čemu onda sva ova buka?
Znali su Đilas i društvo da na ovim izborima nemaju šta da traže, oni su se nadali padu vlasti na ulici, otuda letošnji protesti. Očekivali su da nespretna reakcija vlasti izazove masovno nezadovoljstvo građana, haos u kojem bi oni profitirali. Otuda blokade auto-puta i druge provokacije. Poput haosa u Skupštini kada su istakli zahtev za održavanje izbora, pogrešno procenjujući da Vučić neće smeti da im udovolji, što bi protestima koji su jenjavali dalo novi zamah. Ali, dobili su izbore… i čak je iz Zagreba bilo vidljivo da su ih zatekli na „pogrešnoj nozi“.
Sve što oni sada žele, i na čemu svojski rade je da se vrate u situaciju pre nego što su ovi izbori bili raspisani! Otuda zahtev da se glasanje 17. decembra poništi – a onda da se „povede razgovor o izbornim uslovima i biračkim spiskovima i medijima“, pa tek onda se razgovara o izborima!
Ajmo Jovo nanovo: blokade mostova i puteva, Ćutini performansi i Milivojevićeve pretnje, tekstovi protiv Srbije u svetskoj štampi koje plaćaju albanski lobisti a reklamiraju Šolakovi mediji… Samo neka se kuva na ulicama, možda negde neka varnica i padne na zapaljivo tlo! Na izborima važe pravila, postoje kontrole i procedure, meri se podrška i računa većina. Grupa bez podrške u narodu vlasti se može dočepati samo u metežu. A oni pravljenje meteža vežbaju i usavršavaju godinama!
To je ono čemu svedočimo ovih dana i ovih meseci.
Bezobzirnost je osnovna karakteristika ovakvog političkog delovanja. Ciljevima svoje stranke oni podređuju opšti, državni i narodni interes. Tako su letošnji protesti – na silu Boga nastavljani iako im se podrška svela na par hiljada ljudi – znatno slabili pregovaračku poziciju Srbije u briselskim razgovorima o KiM; krvavi događaji u Banjskoj zloupotrebljavani su u unutrašnjopolitičke svrhe, a sadašnja okupljanja ispred RIK – takođe malobrojna, ali agresivna – maskiraju najnovije akte terora koji sprovodi Kurti. ..
Ili drugi primer, a ima ih puno: od Miloševićevih sankcija Srbima preko Drine devedesetih, niko se nije usudio da narod deli tako kako ovih dana čine lideri liste „Srbija protiv nasilja“. Okrivljujući građane RS koji imaju prebivalište i pravo glasa u Srbiji – reč je o desetak hiljada ljudi – za svoju nesposobnost i svoj poraz, opisane i na početku ovog teksta, Đilas, Marinika, Aleksić… zasipaju ih najgrubljim uvredama, za kakve se u kafani dobije šaka preko nosa. Uvreda nisu pošteđeni ni građani sa periferije Beograda i iz unutrašnjosti – svi oni koji nisu glasali za listu čiji lideri „kasno pale“ i „operativni su amateri“.
Taj bes prema „krezubima“, „sendvičarima“, „neokupanima“, „botovima“… i kako ih još sve ne nazivaju, izraz je frustracije zbog dugogodišnjeg opozicionarskog statusa, i samospoznaje da se ni u budućnosti ništa u tom pogledu neće promeniti.
Prosta matematika kaže da strankama sa liste „Srbija protiv nasilja“ za pobedu na sledećim izborima treba glasova više nego što su dobile sada. A šta one rade? Najgorim rečima ruže i psuju ljude od kojih će u narednoj kampanji tražiti podršku!
Ili uopšte ne nameravaju da idu na izbore?
Ima onaj vic o čoveku koji je na filmu gledao kako se plavuša svlači, ali kamera pređe na drugi prizor pre nego što ostane sasvim gola. I sad on ponovo ide u bioskop, računajući da će ovog puta biti drugačije, da će videti sve…
Mi smo film sa uličnim protestima letos već gledali. I znamo i kako se završava. Jedino Đilas. Marinika. Aleksić i društvo, veruju da će, ako dovoljno dugo budi išli u bioskop, videti golu plavušu.
Kurir
