NA pravoslavnom groblju u Prištini juče na zadušnice okupili su se malobrojni Srbi nastanjeni u okolnim sredinama na centralnom Kosmetu ali i oni, uglavnom stariji, koji i dalje žive u ovom gradu kako bi zapalili sveće svojim upokojenim. Prema rečima sveštenika, prištinskog paroha Staniše Arsića, za razliku od prethodnih godina groblje je delimično očišćeno, ali je i dalje veliki broj spomenika polomljen.
Foto d.z.
– Ovde na prištinskom groblju slika je zaista tužna. Grad koji je brojao više od 40.000 pravoslavnih duša, gde su se svi sahranjivali na pravoslavnom groblju, danas nema tri do četiri porodice koje dolaze ovde da obiđu grobove svojih pokojnika i da se pomole za pokoj duša njihovih – istakao je otac Staniša poručivši svima koji imaju članove porodice sahranjene u Prištini da dođu i obiđu grobove, da se, kako je dodao, sete svega onog što su imali i što im je ostavljeno…
– Ako ne radi nečega drugog, onda radi toga i sećanja na to, da makar na zadušnice dođu, posete njihove grobove i upale jednu jedinu sveću. Mislim da je ovo dovoljno za one koje hoće da čuju i koji hoće da poslušaju – poručio je sveštenik Arsić podsećajući da organizovanog dolaska na pravoslavno groblje u Prištini nema već više od četiri godine, ali da je mali pomak to što je groblje očišćeno.
– Ove godine možemo da vidimo i da uočimo da je zaista groblje uredno i možemo da priđemo svakom spomeniku i upalimo sveću. Tim ljudima koji su zaduženi za održavanje gradskog groblja u Prištini želim da se zahvalim u ime onih koji danas nisu došli u Prištinu da se poklone senima svojih predaka – naveo je otac Staniša dodajući da su na pojedinim grobnim mestima primetne ekshumacije, odnosno da rođaci preuzimaju posmertne ostatke svojih najmilijih i odnose ih na druga groblja ali da je njegov stav i princip da mrtve treba ostaviti na miru da počivaju tamo gde su živeli i bili sahranjeni.
I Slađana Vukadinović, rođena u Prištini, kaže da je dirnuta slikom sa pravoslavnog groblja u ovom gradu odnosno da je tužna što su njeni nekadašnji sugrađani zaboravili svoje najmilije.
– Tužna sam kada dođem i vidim grob mog oca i kada se setim koliko je naroda bilo te 2000-e ili 2001 godine kada je bilo daleko teže i nebezbednije doći a sada kada je mnogo slobonije kretanje, nema nikog, tu sam ja i par nas – ističe Vukadinović koja opominje da ne smemo zaboraviti svoje preminule očeve, dedove, pradedobve, bake i ostale i šta su nam u životu dali, pružili, ono što su nas učili i koji su nas učili da je Kosovo naše, da ne treba da odlazimo odavde.
– Kao što ni ja neću otići, moj otac je zato ostao sam ovde, nećemo ga premeštati. Zaboravljaju ljudi da su odavde, da su im koreni odavde-opomenula je Slađana Vukadinović dok je Veroslava Anrdić došla posle 25 godina na groblje gde su joj sahranjeni roditelji.
