U BERLINU je uoči novogodišnjih praznika, posle duge i teške bolesti, preminula Mira Erceg (1945-2023), naša rediteljka sa bogatom evropskom karijerom: njene predstave postale su deo pozorišne istorije Osla, Drezdena, Antverpena, Esena, Berlina i, naravno, Beograda i Banjaluke.
foto Arhiva Narodnog pozorišta
Rođena je u Sanskom Mostu, završila studije u Moskvi na Državnom institutu za pozorišnu umetnost, ali nikada nije gubila vezu sa rodnim krajem. Na vest o smrti prvo se oglasilo Narodno pozorište Republike Srpske (na čijoj sceni je 2006. postavila Brehtov komad “Majka hrabrost i njena deca”), podsećajući da je Mira Erceg bila izuzetan poznavalac Geteovog dela i da je u svom radu uvek pomerala granice – kreativno,inventivno, avangardno, zbog čega je svaka saradnja s njom bila nezaboravna avantura…
Sa stavom da je ne interesuje ziheraški teatar, kao i da je hrabrost u pozorištu uvek povezana sa rizikom, hvatala se ukoštac sa najvećim delima svetske literature. Njena prva režija u Narodnom pozorištu u Beogradu bila je “Nastasja Filipovna” po tekstu Andžeja Vajde, moderna i uzbudljiva, sa publikom na pozornici. Kada je otvorena zgrada obnovljenog nacionalnog teatra, grandiozna “Orestija” s Mirinim potpisom i prvim ešalonom glumačkog ansambla 1990. premijerno je podigla zavesu. Još tri puta će svoj dar podeliti sa ovom kućom, režirajući Albaharijev “Mamac” na Maloj, potom “Faust I” i “Faust II ” na Velikoj sceni.
– Mira Erceg je živela po čitavoj Evropi, a sve njene režije bile su dugo i dobro pripremane. Kao mlad glumac radio sam dve predstave (“Nalog ili sećanje na jednu revoluciju” i “Radničku operu”) sa njom u Pozorištu “Magaza”. Tada je počelo naše druženje, razgovori o pozorištu, filozofiji, književnosti – kaže Ljubivoje Tadić u čijem upravničkom mandatu su postavljena oba “Fausta”. – Pratio sam Mirin rad i kada je htela da režira “Fausta” u JDP početkom devedesetih, ali pošto nije bila zadovoljna ta predstava se raspala još tokom proba.
foto Arhiva Narodnog pozorišta “Faust”
Zato je, kako kaže Tadić, rešio da “Fausta” kao jedno od najvažnijih dela svetske literature, postavi u nacionalnom teatru:
– Kad sam došao na čelo Narodnog pozorišta i počeo da pravim repertoar, centralno mesto pripalo je Geteu. Odmah sam zvao Miru, a ona mi je otkrila nešto što me je opčinilo. Nisam to nikome preneo, čak ni Slavku Milanoviću, direktoru Drame. Bio je Mirin veliki prijatelj koji je svojevremeno kao direktor sarajevskog Kamernog teatra stavio na repertor Samokloviniju “Plavu Jevrejku” u Mirinoj režiji. Sjajna predstava koja je obišla čitavu Evropu i dobila odlične kritike. A Mira mi je rekla, pošto je propala saradnja sa JDP, da je radila na drugom delu “Fausta”. Poželeo sam da i ovaj deo postavimo, tako je “Faust I” izašao 4. decembra 2002, a “Faust II” već 9. januara 2003. Inače, poslednja predstava koju je režirala u Beogradu bila je u CZKD-u, “Smrt Uroša Petoga” Stefana Stefanovića u kome sam igrao đavola, 2004. godine.
Na poziv Tadića da radi Getea, Mira je došla u Beograd sa obe dramatizacije “Fausta”. Probe su trajale gotovo devet meseci, a predstava je trajala sedam i po sati!
– Na kraju sam odlučio da ih igramo posebno, u dva dela, kao odvojene predstave. “Faust I” bio je odličan, ali “Faust II” bio je jedna od najboljih predstava koju sam ikada video. Jedna od onih koje bih poneo da pusto ostrvo! Sa tolikom dubinom i dovitljivošću postaviti drugi deo koji se ovde veoma retko igrao, bio je pravi podvig. Najčuveniji evropski pozorišni časopis “Teatar hojte” posvetio je ceo broj našoj predstavi, jer je na njeno izvođenje došao glavni urednik.
foto Arhiva Narodnog pozorišta “Nastasja Filipovna”
Na pitanje koje su bile najizrazitije osobenosti rediteljskog rukopisa Mire Erceg, naš sagovornik odgovara:
– Reč je, pre svega, o jednoj vrsti sklada nemačke preciznosti i balkanskog pozorišnog temperamenta. Uspela je nekako da da ih ujedini, a ja sam uveren da je uvek već na početku znala kako će predstava izgledati na samom kraju…
Damar vremena
POZORIŠTE je ogledalo nadsvetova, života i ideja. Ne interesuje me pozorište koje se trudi da na televizijski način opisuje sadašnje vreme. To je domen televizije, kao brzog medija. Pozorište je spor medij i treba da sačuva duhovnost, da u starim, velikim dramskim tekstovima otkrije damar ovog vremena – rekla je u jednom od intervjua Mira Erceg.
