REZOLUCIJOM o navodnom genocidu u Srebrenici Zapad namerno ignoriše srpske žrtve… vratimo se razumu, ostavimo prošlost u prošlosti, kaže Gujon, direktor novoformirane Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju Vlade Srbije.
Zadatak novoformirane Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju će biti da obavlja stručne poslove za Vladu Srbije, doprinosi boljem protoku informacija, kao i da učestvuje u organizovanju, sprovođenju i podržavanju aktivnosti kako bi se u svetu predstavili srpska kultura, istorija, duhovnost, umetnost, jezik, nauka i sport.
Ovako, prvi put sa nove pozicije, čela ove Kancelerije, za “Novosti” govori njen direktor Arno Gujon, dojučerašnji prvi čovek Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Navodeći da će ovo vladino telo učestvovati u pripremi i sprovođenju obeležavanja važnih datuma i godišnjica Republike Srbije, ovaj političar, francuski humanitarac, osvedočeni prijatelj naše zemlje, otkriva da će javnost to ubrzo imati priliku i da vidi:
– Ispred mene je veoma važan zadatak, koji zahteva strateški i pažljiv pristup. Uz zahvalnost predsedniku Vučiću i premijeru Vučeviću na podršci i ukazanom poverenju, imam jasan plan kako ću ga sprovesti u delo i pored stalnih pritisaka koje osećamo. Na prvom mestu je kreiranje jasnih poruka namenjenih stranoj javnosti koje treba da istaknu bogatu kulturnu baštinu, istorijske činjenice, ekonomske prioritete i težnje Srbije ka miru i stabilnosti. Ideja je da realizujemo kulturne manifestacije, izložbe, koncerte, filmske projekcije, konferencije koje promovišu srpsku kulturu, nauku i umetnost. Imamo šta da pokažemo i Srbi imaju mnogo toga čime mogu da se pohvale. Stranim medijima ćemo pružati sve relevantne informacije i aktivno ćemo demantovati sve netačne informacije i stereotipe.
Deca, car Lazar i Jovanka Orleanka
GUJON ponosno ističe da sa suprugom Ivanom decu vaspitava u francuskom i srpskom duhu jer su, kako kaže, tradicionalna francusko-srpska porodica:
– Ćerka Milena ima devet godina, Irena ima sedam, a Viktor tek dve i po. Bitno mi je da oni znaju sve o caru Lazaru, kao i o Jovani Orleanki. Koliko se ja osećam Srbinom, toliko se moja žena oseća Francuskinjom, a naša deca su spoj jednog i drugog. Naravno da bih voleo da ostanu u Srbiji da žive kad budu odrasli. Ovo je njihova zemlja.
* U autorskom tekstu za “Figaro” naveli ste nedavno da Zapad i njegovi saveznici ponovo otvaraju rane prošlosti u BiH, kroz nakaradnu Rezoluciju o Srebrenici. Da li ste očekivali veći otpor francuske javnosti predloženom tekstu?
– Francuska javnost, osim tog teksta, nije imala ni priliku da se upozna sa rezolucijom i njenim posledicama. Javnost u Francuskoj se trenutno bavi drugim temama – poput nereda u Novoj Kaledoniji, izbora za evropski parlament ili porasta kriminala. Međutim, interesovanje postoji, moj tekst je bio ovih dana jedan od najčitanijih i najdeljenijih na društvenim mrežama. Ovo pokazuje da proaktivnost u javnoj diplomatiji daje rezultate. Ubuduće ćemo redovno nuditi materijal inostranoj javnosti. I kad kažem “inostranoj javnosti” ne mislim samo na zapadnu, gde, kao što je bio slučaj sa “Figaroom”, uspevamo ponekad da se probijemo, već i na prijateljske zemlje koje imaju više razumevanja za Srbiju i koje ne treba zapostavljati.
* Šta Srbija može još da učini da svetu pokaže da Srbi nisu genocidan narod?
– Videli smo na glasanju u Generalnoj skupštini UN u četvrtak da 107 zemalja sveta i dve trećine čovečanstva zna da Srbi nisu genocidan narod. Važno je da se obratimo narodima ostatka planete koji su glasali “za”, a to su uglavnom Zapad i zemlje pod njegovim direktnim uticajem. Zvaničnici su dobro informisani i u suštini znaju istinu, ali će oni uvek glasati za ono što im se kaže, ili za ono što misle da je u njihovom interesu. Problem je što drugi ešelon, a to su mejnstrim mediji i nevladine organizacije, uverljivo prenose te laži u koje, na kraju krajeva, veruje običan, neobavešten narod. Aktivno ćemo promovisati istorijske činjenice u medijima, na konferencijama, simpozijumima, izložbama na međunarodnom nivou koje će predstaviti objektivne i istorijski tačne podatke o događajima iz prošlosti.
* Kako pravdoljubivi svet treba da reaguje na činjenicu da je Nemačka, kreator i izvršilac najstrašnijih zločina u istoriji čovečanstva, bila najveći promoter Rezolucije o Srebrenici? Šta je njihov pravi cilj, možda da ne ostanu jedini na “genocidnoj strani”?
– Ova rezolucija koju su Nemačka i Ruanda podnele UN stvara hijerarhiju među žrtvama i reanimira endemski rasizam za koji se verovalo da je nestao u Evropi posle 1945. godine. Pitam se, zar sve porodice nevinih žrtava ne zaslužuju da se prema njima postupa sa istim saosećanjem? Kako su zemlje koje su podržale ovu rezoluciju mogle da ignorišu žrtve masakra u Kravici, počinjenog na Božić 1993. godine u ovom malom srebreničkom zaseoku? Čak 50 žena, dece, srpskih civila masakrirano je hladnim oružjem, mnogi su obezglavljeni, a oči su im prethodno izvađene. Smatram da 60.000 bošnjačkih, 30.000 srpskih i 8.000 hrvatskih žrtava ovog strašnog rata zaslužuju da se prema njima postupa sa istim poštovanjem. Namernim ignorisanjem srpskih žrtava, ova rezolucija oživljava bol i podstiče tenzije između zajednica. U trenutku kada politički lideri u Sarajevu sistematski dovode u pitanje Dejtonski sporazum, koji ipak garantuje mir i sigurnost za sve u Bosni i Hercegovini, ova rezolucija dodatno jača antagonizam. Sada je vreme je da se vratimo razumu, poštujemo međunarodno pravo i ostavimo prošlost u prošlosti kako bismo izgradili zajedničku budućnost.
* Citirali ste jednom prilikom reči francuskog pisca Lamartina, koji je u 19. veku napisao: “Srbi su kao hrast, možeš ih iseći, ali ne i saviti!”. Da li te reči mogu najbolje da opišu ono što se dešava Srbima na KiM?
– To je snažna metafora koja opisuje otpornost i izdržljivost srpskog naroda, posebno u kontekstu teških uslova na Kosovu i Metohiji. Snažna i nepokolebljiva volja srpskog naroda, kao što je opisano u ovoj rečenici, treba da bude inspiracija za kontinuiranu borbu za prava i pravdu, uz istovremeno traženje mirnih i konstruktivnih rešenja za trenutne izazove.
* Da li, uprkos zabrani ulaska na KiM, uspevate da se vidite sa nekim, vama dragim ljudima iz naše južne pokrajine?
– Pre šest godina mi je zabranjen ulazak na Kosovo. Kosovska policija me je uhapsila, pretresala i pretila mi. Najvažnije je da naša humanitarna organizacija i dalje funkcioniše i pomaže Srbima na Kosovu i Metohiji. Zabrana ulaska meni lično jako teško pada, jer sam tamo proveo gotovo pola života, sa radošću sam tamo provodio sve praznike, čekao Novu godinu, Božić, Uskrs. Moj kum živi tamo i moji prijatelji, koji ne mogu često da izlaze iz svojih enklava i koji ne dolaze baš često u centralnu Srbiju. Verujem da će se to kad-tad promeniti, i da će Srbi na KiM biti slobodni i ja slobodan da ih obiđem.
* Pojedinci iz opozicije nazivali su vas “srpskim fašistom” jer ste branili prava Srba, ali i reagovali na napade na predsednika Vučića. Da li je i dalje tako – da svako ko pomaže Srbima, makar i ne bio Srbin kao vi, biva prozvan da je fašista?
– Srbi su se uvek borili protiv fašizma, a jedini fašistički projekat koji postoji od Drugog svetskog rata je projekat tzv. velike Albanije. Ironija je da svako ko se suprotstavlja tom projektu i ko pomaže Srbima, makar i ne bio Srbin, biva prozvan da je fašista. To pokazuje lice tih ekstremista koji znaju samo da etiketiraju i crtaju mete na čelu. Pojedini u opoziciji ne mogu da mi oproste što sam izabrao i zavoleo Srbiju, a nisam morao. Međutim ne osvrćem se previše na kritike bez osnova. Kao i svaka javna ličnost, suočavam se sa različitim percepcijama i kritikama na svoj račun. Mislim da moja dela govore više od svih njihovih ružnih reči.
* Dugogodišnji ste član žirija “Najplemenitijeg podviga”, jedinstvene akcije “Večernjih novosti” koja ulazi u 62. godinu trajanja. U kojoj meri vas ispunjava ova činjenica?
– Jako sam ponosan na to što sam član žirija, jer ova akcija, koja se dodeljuje decenijama, pokazuje koliko je humanost živa u srpskom narodu, ne samo u Srbiji već u celom regionu i dijaspori. Raduje me činjenica da imamo dobitnike iz svih tih zemalja, i zbog toga što obraćamo pažnju na ljude koji su heroji svakodnevice, koji pokazuju da plemenitost i solidarnost žive, i prisutni su u današnje vreme kad mislimo da je sve uzaludno. Sve to nam pokazuje da nije baš tako i da treba da verujemo u čovečanstvo i sve te lepe vrednosti koje nas čine boljim ljudima iz dana u dan.
* Koliko svetu i čovečanstvu, uopšte, nedostaju plemeniti i humani ljudi?
– Mnogo! Oseća se nedostatak na mnogim nivoima društva. Oni doprinose stvaranju bolje zajednice kroz nesebičnost i spremnost da pomognu drugima. Njihovo prisustvo je ključno za izgradnju međusobnog poverenja i saradnje, što su osnovni elementi za napredak i stabilnost svake zajednice. U Srbiji ima stvarno mnogo humanih i solidarnih ljudi, rekao bih više nego u mnogim drugim zemljama, možda baš zato što Srbi nisu izgubili identitet i osećaj pripadnosti.
Karijera za ponos
GUJON je sa nepune 22 godine postao master-inženjer ekologije na uglednom Politehničkom fakultetu Univerziteta u rodnom Grenoblu. Osnivač je francuske humanitarne organizacije “Solidarnost za Kosovo”, koja od 2004. pomaže Srbima na KiM. Autor je više knjiga o Srbiji i Kosovu i Metohiji na stranim jezicima, snimio je dokumentarni film “Kosovo, hrišćanstvo u opasnosti” o životu Srba na KiM.
Živi u Srbiji od 2012. godine, a na osnovu zasluga u svom humanitarnom radu dobio je državljanstvo naše zemlje 2015. Dobitnik je mnogobrojnih visokih priznanja u Srbiji i Republici Srpskoj.