KNjIGA “Poslije zabave” Steve Grabovca, u izdanju banjalučkog “Imprimatura”, kako sam autor kaže, fikcija je zasnovana na istinitim događajima koji su se dešavali u okolini Broda za vreme rata devedesetih. Priča o generaciji kojoj je ukradena mladost, ali i o strašnim, ljudskom umu teško shvatljivim zločinima, iza kojih u romanu stoji HVO.
Foto Tajana Dedić-Starović Ostić
I sam Stevo Grabovac rođen je u tom kraju: sticajem okolnosti u Slavonskom Brodu, pošto njegov Bosanski Brod nije imao porodilište. Tu je odrastao i išao u školu, tu je proveo rat.
U romanu koji se dešava decenijama posle, njegov glavni junak, takođe Stevo, pokušava da živi, preživi i piše, sve vreme u dilemi da li uopšte ima smisla pisati, pogotovo pisati o onome što se desilo. Grabovac otvara i pitanja prava i pravde, sećanja i istine, okuplja pripadnike jedne razorene generacije koji su išli u isti razred… A u pozadini sve vreme huči odjek zataškanog masovnog ubistva u mestašcu Sijekovac.
– Zločin koji se opisuje u romanu desio se 1992, u okolini Bosanskog Broda. Tada je pobijeno najmanje dvadesetoro romske djece, iako postoje nekakve indicije da postoji još nekoliko masovnih grobnica na drugim lokacijama. Djeca su pobijena radi trgovine organima. Tako su pokazala prva istraživanja nakon pronalaska masovne grobnice. Dakle, sam zločin, iako se desio u ratu, nema konkretne veze sa ratom, reč je o prostoj zaradi… Ispadne da je nekim ljudima isto prodati paketić žvakaćih guma i dječije organe. Naravno, nije tako i ne može nikad biti tako, ali s obzirom na to da se sve na kraju svodi na prokleti biznis, ovakva spoznaja ostavlja gorak ukus u ustima.
* Da li je bilo ma kakvog sudskog epiloga?
– Nije bilo nikakvog ni suđenja, a pogotovo ne epiloga. Slučaj je brzo, nakon prvobitne medijske pompe, naprosto prepušten zaboravu. Očigledno nije bio “interesantan” ni za jednu od strana koje su istraživale ratne zločine. Bolnije je još da su ovo djeca, navodno, iz domova za napuštenu djecu, dakle, od samog početka nikoga nisu zanimali.
* Koliko je bilo logora oko Broda i šta se u njima dešavalo? Vi i vaš otac dosta ste istraživali, nešto i lično iskusili…
– Brod je specifičan gradić. U vrijeme Austrougarske monarhije tu je bilo jedno od važnih željezničkih čvorišta, jedna od najvećih i najljepših željezničkih stanica, jedna od najmodernijih rafinerija nafte u to doba. Do ovog zadnjeg rata, bio je to sasvim pristojan gradić u kome je postojao i bioskop i biblioteka i veliki sportski centar i šta sve ne. A onda se shvatilo da stvari nisu baš tako bajne. U ratu su u Brodu postojali logori u kojima su mahom bili civili. Navodno, sedam registrovanih, za koje se zna, mnoštvo manjih, a one “tranzicijske”, kroz koje su ljudi samo prolazili, vjerovatno nećemo ni pobrojati. Za pokolj u Sijekovcu s kojim je i počeo rat u Bosni, iako zvanično nije, jer opet – Brod nije bitan na današnjoj istorijskoj mapi, bilo je nekih suđenja, ali mislim da je to u konačnici tek toliko da se obave radi forme. Što se tiče logora, ljudi koji su u njima radili, mislim, riječ “rad” je ovdje pogrešna, ne, oni su tukli, mučili i ubijali ljude, koliko ja znam – niko nije odgovarao.
* Vašeg junaka je sve što se desilo obeležilo za ceo život. Da li je to generacijska priča? Koliko su ljudi uspeli posle svega da se izvuku?
– Parafraziraću Žan Amerija koji je otprilike rekao da nakon prvog šamara u logoru, vjera u ljude sasvim nestane. I to je tačno. Poslije takvih iskustava pogled na ljudsko društvo se zauvijek mjenja, treba vremena da se ta vjera vrati, to jeste, ne vrati se nikad, ali čovjek se uči živjeti. Uči se kroz ljubav, jer jedini odgovor na sve to je samo ljubav. Ona nije ideal, jer za takve osobe ideali ovozemaljski više ne postoje.
Foto Tajana Dedić-Starović Ostić
* Gde su danas oni sa kojima ste išli u školu? Javljaju li se jedni drugima ili, kao u priči Darka Cvijetića, ćute kad ih žene proguraju jedne pored drugih u invalidskim kolicima?
– Bio sam dijete tokom rata, tako da su i ovi što su išli sa mnom u školu bili djeca. Moja generacija, konkretno, nije uspjela da razvije dovoljnu količinu mržnje prema drugim nacionalnostima, pa se javljamo jedni drugima. Ali to su ljudi koji žive rasejani širom svijeta i rijetko, gotovo nikada, se susrećemo, a i kontakti su rijetki.
* Iako pišete o ogromnim užasima, vaš roman je u suštini antiratni, bez zauzimanja bilo kakvih strana, osim one ljudske…
– Slažem se, naravno, ali opet nekako ja sam se trudio da se ovim romanom maknem od rata, barem u smislu da priču nekako vremenski dislociram. Rat se provlači kroz nju, to je nesumnjivo, ali ona, ta moja priča, govori i o (ne)mogućnosti i smislu pisanja o užasima.
* Šta pomislite kad čujete “opet knjiga o ratu!?” Da li je to lična i kolektivna trauma koju uopšte možemo da prevaziđemo?
– Kad čujem “opet roman o ratu”, razmišljam da onom koji je to rekao opalim šamar. Ne zbog toga što sam ja pisao o ratu, već zato što treba govoriti o tim traumama. Danas postoji uvriježen tok nekog ličnog, autofikcijskog pisanja, protiv kog, odmah da kažem, nemam ništa, naprotiv, ali mislim da se olako prihvata. Ne možemo sebe stavljati u centar svijeta. Zato mislim da pisanje o velikim katastrofama ne treba izbjegavati, naravno, ako je reč o dobrom pisanju. Ne mislim uopšte na svoje pisanje, već prosto, ako bih išta mogao reći piscima koji se dvoume da li da pišu o tome, rekao bih: pišite…
Foto Tajana Dedić-Starović Ostić
POSLE ZABAVE DOLAZI DEPRESIJA
* Šta se dešava posle zabave?
– Uslovno rečeno, odgovor na to pitanje dao je čileanski pisac Roberto Bolanjo, čiju sam rečenicu koristio kao moto romana. “I onda počinje oluja govana”. Nakon zabave počela je jedna gnusna oluja govana koja i danas traje, sa pitanjem koje svaka normalna osoba postavlja sebi: “a što nam je sve ovo trebalo”… Ali i u realnom životu, poslije zabave dolazi glavobolja, mamurluk, depresija, bezvoljnost… kako god.
