Dragan Đilas i njegova koalicija Srbija protiv nasilja tražili su izvan zemlje što više stranih saveznika za svoj novi pohod obaranja vlasti u Srbiji. Kada su duvali u jedra opozicije, stranci su bili više nego poželjni i u kampanji i van nje, i pre i posle izbora. Strano mešanje u izborni proces nije dovođeno u pitanje samo do jedne tačke. Ta tačka je bila i ostala – goli interes. Nikakvi principi, kriterijumi i relevantnost nisu bili važni dokle god je to utoljavalo političku glad Đilasu i njegovim saborcima.
Međutim, čim su stavovi stranaca o izbornom procesu, usled dramatičnog razvoja događaja i pokušaja nasilnog upada u institucije, počeli da ljuljaju sliku o bezgrešnoj i nenasilnoj opoziciji, Đilasova grupacija je zagrmela. Takva kritika u ovako poremećenom koordinatnom sistemu opozicije naišla je na najstrašniju osudu i to, da paradoks bude veći, pod izgovorom mešanja u unutrašnje stvari Srbije. Naravno, oni koji su, uprkos vandalizmu i antidemokratskim metodima opozicione borbe, ostali na strani Đilasove klike i brane neodbranjivo i dalje kod njih uživaju status najvećih heroja.
Tako je junak “Srbije protiv nasilja” svakako Andreas Šider, čovek čija je stranka opterećena brojnim aferama, od krađe glasova tokom izbora predsednika u sopstvenoj partiji do korupcijskog skandala. Takav balast Šidera i njegove stranke potpuno se ignoriše u medijima Junajted grupe, gde se Šider svakodnevno citira samo zato što govori ono što odgovara Đilasu, a samim tim i vlasniku tih medija Draganu Šolaku. Isti tretman u Šolakovim medijima ima i Klemen Grošelj, šef misije Evropskog parlamenta, jer besomučno ponavlja mantru za koju je očigledno plaćen a to je da su izbori u Srbiji nereagularni.
Istovremeno, meta napada i Đilasove liste i Šolakovih medija postao je ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil, jer se usudio da kaže da nasilje nije prihvatljivo. Hil je rekao ono što bi trebalo da kaže svaki zagovornik demokratije, a to je da nasilju i vandalizmu nad državnim institucijama nije mesto u demokratskom društvu. Ta izjava bila je okidač za opoziciju da ga napadne.
Savo Manojlović iz “Kreni-promeni” je američkog amabasadora optužio da se meša u unutrašnje stvari Srbije, a Đilasov kolega Zdravko Ponoš poslao je Hila na pecanje sa ruskim ambasadorom u Srbiji Aleksandrom Bocan Harčenkom. Ne treba se mnogo vraćati u prošlost i prisetiti se sa koliko žara i energije su srpski opozicionari, svaki put kad im je odgovaralo, dozivali strane posmatrače, tražili međunarodnu intervenciju, slali pisma Briselu… sve sa ciljem da se svi oni umešaju u izborni proces u Srbiji. Čak su i slali delegaciju u Nemačku. Stranka slobode i pravde pohvalila se da su početkom decembra je njen lider Dragan Đilas, u društvu kolege Borka Stefanovića, boravio u poseti Socijaldemokratskoj partiji Austrije, sastali se i sa Šiderom, istim onim koji, za nečiji interes, uporno ponavlja da izbori u Srbiji nisu bili fer.
Hil, Bocan-Harčenko, zvanična Moskva i Stejt department sasvim sigurno nisu plaćeni da iznose svoje ocene. Međutim, za Šidera i Grošelja takva pouzdanost ne važi, jer je tandem Đilas-Šolak za takve namene dao pozamašne pare upravo da bi preko skupih lobista širom Evrope i sveta mogao da utiče na takve službenike. Možda bi bilo korisno i za državu Srbiju i za njene građane da se stvar istera na čistac, pa da Srbija zatraži međunarodnu istragu protuv Šidera i njemu sličnih, jer sve što se do sad događalo neodoljivo podseća na situaciju u kojoj je neko nekoga platio da iznosi tako paušalne optužbe protiv naše države.
Kurir
