Četrnaestoro uglednika sačinilo je i objavilo tekst pod naslovom „proGlas“ s namerom, kako kažu, da probude građane i pozovu ih da učestvuju u političkom životu, da glasaju na izborima… šatro, nebitno za koju stranku. U stvari, zalegli su za listu Dragana Đilasa.
Inicijator ovog okupljanja, Dragan Belogrlić, kaže da je minimum njegovoh očekivanja „promena vlasti u Beogradu“. Možda bi bio zadovoljan i da pobedi Milica Zavetnica? Naravno da ne, Bjelogrlić je letos govorio na mitingu pro-btiselske opozicije, zna se njegov politički ukus i poslovni interes.
I to nije problem: svako u ovoj zemlji ima pravo da bira i da bude biran. Svako, naravno, ima pravo i da laže, U braku, na poslu… i u politici. Ali, ne može da se ljuti kad mu ne verujemo.
Na političkoj sceni Srbije tokom vremena izdvojila se grupa „nestranačkih intelektalaca“. Reč je o pojedincima uspešnim u svom poslu koje je javnost – takva su joj intetesovanja – mahom uočavala nakon njihovog oglašavanja na političke teme. Išlo je, otprilike, ovako: pismo „Danasu“, intervju u „Vremenu“ ili NIN-u, gostovanje u Utisku nedelje, pa niz pisama „Danasu“, čija su pisma čitalaca nastavljač „Politikine“ rubrike „Među nama“ iz devedesetih…
Pre četiri godine, u vreme pokreta „1 od 5 miliona“ neformalnu grupu „Samoodbrana“ činili su Vida Petrović Škero, glumci Nikola Kojo i Rale Milenković, akademik Dušan Teodorović, sociolog Jovo Bakić, karakaturista Predrag Koraksić Koraks, režiser Želimir Žilnik, pisac Filip David, istoričarka Dubravka Stojanović…
Godinu dana kasnije, Boško Obradović predlagao je uvođenje dvodomnog parlamenta. Za članove jednog doma bi se galsalo na izborima, a u drugi bi bili uvedeni Vladimir Kostić, Milena Dragićević Šešić, Milica Kralj, Nikola Kojo, Dušan Teodorović, Vlada Georgiev, Tatjan Vojtehovski, Srđan Škoro (zameo ga vetar u međuvremenu)…
Iza „Proglasa“ danas stoje Ljubomir Simović, Vladimir Kostić, Ivanka Popović, Miodrag Majić, Miodrag Jovanović, Dragan Bjelogrlić, Vladica Cvetković, Svetlana Bojković, Gojko Božović, Srdan Golubović, Biljana Stepanović, Filip Ejdus i Tamara Džamonja Ignjatović.
Sastav oih grupa delimično se razlikuje, ali im je strukrura ista: par članova SANU (a gde je Matija?), par glumaca, nekoliko intelektualaca opšte prakse, i umesto šlaga na vrhu kolumnista NIN-a…
Oni da se pitaju!
Otkud „nezavisni intelektualci“ u politici?
Reč je o osobenoj vrsti javnih delatnika koji u jednom momentu osete neizdrživ svrab da kritikuju vlast, da uđu u reku zvanu „politika“, ali ih svest o mogućem porazu i posledicama istog zadržavaju na obali. Tu, na suvom, oslobođeni su obaveze da malo-malo pa proveravaju svoj rejting na izborima, i ni za šta, ako stvari krenu po zlu, nisu krivi… a ako nekim čudom ispadne dobro – naći će se već način da istorija zabeleži njihovu ulogu.
Uostalom, sve je to sažeto u onoj maksimi prevaranta Ostapa Bendera: „Ideje moje, benzin vaš…“
Pitaće neko: zašto bi im bilo ko dao benzin? Zbog čega opozicioni političari trpe da im „nezavisni“ popuju?
Kao i uvek kad je opozicija u Srbiji u pitanju, motivje u šićardžijskoj kalkulaciji.
Dragan Đilas odlično zna da su se političari koje on sada ima na svojoj listi prosto zgadili narodu, Zato im letos nije dao da govore na protestima, već ih je degradirao u „tehničke organizatore“, i zato ih sada drži na kratkom povocu, da bi „nezavisni intelektualci“ vodili kampanju umesto njih. Uostalom, čije intervjue čitate i geldate ovih dana? Ćutine i Marinikine, ili Bjelogrlićeve?
A uskoro će i Ceca Bojković… Godinama je živela u Finskoj gde je njen suprug kao ambasador predstavljao „zverinjak“ („Proglasov izraz za Srbiju), a politički se osvestila kad mu je istekao mandat!
Nego, zašto u poslednjoj postavi „nezavisnih intelektualaca“ nema Vlade Georgieva?
E. K.