VIŠE nije bio sposoban da ustanovi šta je stvarno, a šta ne. Kada sanja, a kada je budan.
Foto privatna arhiva
Granica realnog i fantastičnog, u njemu se zamaglila, sve zbog jedne kosti, dozvoljavajući da se sva bol iz onostranog sveta ušuška u njegovu postelju na kojoj je svake noći u snu tražio svoj Mesec. Oči su mu suzile, telo se treslo a srce lupalo kao da želi da napusti okvire njegove ljudskosti. U toj agoniji i borbi da ne izgubi zdrav razum, nije ni primetio da svanulo je JUTRO.
Ovo piše u jednoj od “Deset ljubavnih priča za kišu”, Uroša Ogrizovića, koje su, uz autorove slike i skulpture od keramike, od sinoć pred publikom kao deo istoimenog multimedijalnog projekta, predstavljenog u Galeriji Štab. Ova postavka nastavak je prethodne serije Ogrizovićevih radova, pod nazivom “Priče Meseca i Kiše”, na kojoj je radio od 2020. godine.
Foto privatna arhiva
Novi projekt se, kako kažu u Galeriji “Štab”, oslanja na bogato emocionalno nasleđe tih prethodnih radova, donoseći dublje razumevanje unutrašnjih sukoba i ljudskih osećanja. Jer, inspiracija autora leži upravo u emocijama, unutrašnjem osećaju i sukobima, što ga podstiče da istražuje ne samo vidljivu stvarnost već i onostrane, duhovne dimenzije, osvetljavajući tako nevidljive aspekte čovekove duše.
– Ova izložba predstavlja moj prvi veliki projekat posle povratka iz Japana, gde sam proveo dve i po godine usavršavajući se i stvarajući – objašnjava Ogrizović. – Radovi su rezultat mog ličnog i umetničkog putovanja, refleksija iskustava stečenih tokom tog perioda, koji je u mnogo čemu bio oblikovan osećajem izolacije, ali i intenzivnog istraživanja materijala i forme. Moj primarni fokus u Japanu bio je rad u keramici, što je podrazumevalo određeno ograničenje u izrazu -nisam imao priliku da se posvetim slikarstvu i crtežu, koji su mi oduvek bili bliski. Zato je rad na ovoj izložbi za mene predstavljao pravo oslobođenje, mogućnost da povežem unutrašnji svet kroz različite medije – skulpturu, sliku, instalaciju i pisanu reč. Priprema izložbe trajala je šest meseci, ali je njena suština nastajala u meni poslednjih pet godina.
Izložbe i nagrade
Foto privatna arhiva
ROĐEN u Beogradu 1995. Uroš Ogrizović diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek keramika, gde je 2021. godine završio i master studije. Od 2022. od 2024. godine usavršavao se na Ishoken tehničkom centru za keramički dizajn u Tajimiju u Japanu. Izlagao je samostalno u galerijama u Beogradu, Kjotu i Tajimiju, kao i na mnogim kolektivnim izložbama u Srbiji i Japanu. U obe zemlje pripalo mu je i nekoliko prestižnih nagrada u oblasti keramike, od priznanja “Ivan Tabaković” u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti , do nagrade Stoko u galeriji VOICE, u japanskom gradu Tajimiju.
Inače, izložba je sačinjena od nekoliko zasebnih celina koje zajedno stvaraju imaginarni, paralelni svet u kojem autor živi. U središtu su slike, na platnima velikih formata, prepoznatljive po ekspresivnim potezima ugljena, uz upotrebu pozlate i ultramarin plave boje. Pored slika, nalaze se oštre i loptaste forme od porcelana, u kojima se takođe prepliću plava i zlatna boja.
Foto privatna arhiva
– Izložba predstavlja radove u prepoznatljivoj paleti bele, zlatne i vizantijsko plave, stvarajući vizuelni narativ koji balansira između realnog i imaginarnog sveta – prostora iz kog crpim inspiraciju – nastavlja umetnik. – Po prvi put, pored vizuelnih umetničkih formi, predstavljam i tekstualne fragmente -priče koje su povezane sa ovim radovima, dodajući još jednu dimenziju doživljaju. Moglo bi se reći da je “Deset ljubavnih priča za kišu” jedno veliko, romantično, oproštajno pismo Japanu i mom životu tamo. Ova izložba je izraz lične ranjivosti, refleksija nostalgije i zahvalnosti, i izuzetna mi je čast da je podelim sa porodicom, prijateljima i publikom.
Priča “Nemir”
NEMIR, osećanje koje je njemu dobro bilo poznato ni taj dan ga nije zaobišlo. Uvukao se polako u njegove kosti, dok je radio nešto totalno neobavezno. Ovog puta desilo se dok je ispijao jutarnju kafu uz knjigu koju nikako da završi već mesecima. Približavao mu se neprimetno. U početku kao oblik otežanog disanja, pa zatim kao ubrzan rad srca. U takvim momentima ostavljao bi sve što je do tog trenutka radio, zatvarajući oči i koncentrišući se na disanje. Naravno, time su stvari po njega postajale samo gore, jer iza zatvorenih kapaka, nemir je postajao samo veći. Osećao je kako mu vilica drhti, kako mu se noge oduzimaju i ruke tresu. Osećao je kako gubi i moć govora. Osećao je da sve što je ikada uradio više nije bilo važno. Znao je da potporu njegovog tela više ne čine kosti. Te kosti su se slomile. Njegova potpora bio je nemir. On je zamenio sve. Nije mu trebala kafa, niti doručak, ni kraj romana, niti jutarnje vesti. Niti da se obuče i izađe iz kuće. Da uzme telefon, okrene broj i čuje glas koji bi, znao je, odagnao strah. Hraneći se njim, nemir je hranio njega. Zapušavao mu je krvne sudove, zamućivao vid, i jeo njegovo meso. Misli mu je sa sadašnjice skretao na sve ono najgore što mu se u životu još uvek nije desilo. Ali bez brige, desiće se. Nemir mu je rekao. Kao prorok, predskazao mu je ostatak njegovog života upućujući ga na to da budućnosti za njega nema. Barem ne one u kojoj je on spokojan i miran. Od njega, ili njegove sreće više nije ostalo ništa- piše Uroš Ogrezović u priči koju je nazvao “Nemir”.
U okviru postavke planirana je i jedinstvena instalacija od porculanskih cigli u plavim, belim i zlatnim tonovima. Ova instalacija će, posle izrade, u galeriji oblikovati ruševinu objekta (hram), koji će se kao lajtmotiv pojavljivati kroz celu izložbu, nudeći posmatraču dublji uvid u imaginarni svet Ogrizovića. Kao i priče, koje na bajkovit način prenose složene teme gubitka i nade.
“Deset ljubavnih priča za kišu” je više od klasične izložbe, ističu u Galeriji “Štab”, to je oda životu, ljubavi, miru i sreći, gde svaka priča, slika i skulptura poziva posmatrače da zarone u dubinu kontemplacije o suštini ljudskog postojanja.