IZ svog detinjstva pamtim prave, pravcate jelke. Tada nisam imao svest o ekologiji i tome šta znači ubiti drvo zbog nekoliko dana praznika. Od bake i deke nasledio sam i staklene ukrase. Male, lepe skulpture, od kojih su neke bile remek-dela stakloduvača.
Foto: Z.Jovanović
Ovako se nekih davnih Novih godina priseća jedan od naših najistaknutijih multimedijalnih umetnika, vanredni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Vladimir Perić Talent (1962), koji je iz svog “Muzeja detinjsta”, odabrao fotografije dece pored jelke (kakve svi imamo u porodičnim albumima), i od njih napravio prazničnu postavku u “Beoizlogu” Kulturnog centra Beograda. Neke od njih stare su i sto godina, a bogata arhiva projekta koji je pokrenuo još 2006. godine, sadrži na hiljade snimaka na temu Nove godine: dece sa Deda Mrazom, kako primaju paketiće, pa novogodišnje priredbe, kostimi…
– Sa novogodišnje jelke sećam se i nekih bombona u uvijenih u raznobojne papire, koje su bile lepi, ali sirotinjski ukrasi – nastavlja Perić. – Kada su se pojavile veštačke jelke i plastični ukrasi, to mi nije baš prijalo. I danas čuvam staklene ukrase. Podsećaju na taj srećni period života, kada ni ja, ni moji drugari, nismo imali nikakvih problema kako da platimo sve račune… Meni je detinjstvo bilo lepo.
Deda Mraz i prevare
POSTOJI teza da detinjstvo prestaje kada se više ne veruje u Deda Mraza, o čemu Perić kaže:
– Ja sam sa četiri godine otkrio tu prevaru. Kreatura koja je ličila na Deda Mraza, sa veštačkom bradom – od koje sam se kao stidljivo dete baš preplašio, i koja me dubokim glasom pitala šta hoću da dobijem za Novu godinu – zapravo je imala papuče moga oca. Uzviknuo sam: “Tata!” i razotkrio prevaru. Tako da sam, po toj definiciji, odrastao sa četiri godine.
Zbirka “Muzeja detinjstva” do sada je toliko narasla, kako Perić kaže, da mu je potreban život kornjače sa Galapagosa, kako bi je u potpunosti zaokružio i sredio (“Toliko toga je u nju ušlo što još nije obrađeno, fotografisano, označeno, jer je akumulacija materijala, do sada bila važnija”). Međutim, tvrdi autor, nijedna institucija do sada nije se zainteresovala da podrži ovaj projekat – osim jedne političke partije koja je “Muzej detinjsta”, pre mnogo godina, uključila u svoj program razvoja Beograda, ali nije prešla cenzus.
Foto: Z.Jovanović “Muzej detinjstva” u “Izlogu” KCB
– Mnogi svetski gradovi imaju slične muzeje – objašnjava sagovornik. – Mada su, to uglavnom muzeji igračaka, kao pri našem Muzeju nauke i tehnike, dok samo nekoliko institucija neguje široko interesovanje za najmlađi period ljudskog života. Među njima su Muzej detinjstva pri londonskom Muzeju Alberta i Viktorije, i po jedan u Irskoj i Poljskoj, sa kojima sarađujem. Fondovi “Muzeja detinjstva”, međutim, podrazumevaju i ono što se odnosi na negu deteta, garderobu, školski pribor, igračke, literaturu, dečje kolekcionarstvo, dečje stvaralaštvo, likovnu umetnost, muziku…
A u Likovnoj galeriji KCB, paralelno, umetnik je priredio još jednu izložbu baziranu na kolekcionarstvu, nazvanu “Namenjeno-zamenjeno”, koja predstavlja etikete sa kutija šibica.
– Svi znaju za filateliju, numiznatiku, a malo ko za filumeniju, koja je kolekcionarstvo šibica – objašnjava Perić. – Ona je zaboravljena, kao i kutija šibica. Zamenio ju je upaljač, a sa njom je nestalo čitavo jedno vizuelno bogatstvo, ali i mesto oglašavanja. Zadržali smo plakate i flajere, koji postoje i u digitalnoj verziji, dok etiketa na šibicama nije ničim zamenjena. Kutija šibica je bila jeftin proizvod, potreban u svakoj kući. A poruke na njenim etiketama, bile su često edukativnog sadržaja, a nekada i upozoravajućeg.
Foto: Z.Jovanović “Namenjeno- zamenjeno” u Likovnoj galeriji KCB
Tako se, sa zidova galerija, sada mogu pročitati norme ponašanja u saobraćaju, u prirodi, instrukcije za higijenu, dodaje umetnik:
– To su poruke o važnosti pasterizacije namirnica, pranja ruku, uništenja štetočina, muva i koječega što može da izazove trovanje hranom. Na nekima piše “perite povrće”. Čitava serija se odnosi na brigu o detetu, sa instrukcijma da se ne sankaju u blizini saobraćaja, da se ne veru na bandere da bi dohvatili zmaja koji se zapleo u žice, da ih ne bi udarila struja… Meni je omiljena: “Cukra neprijatelj zuba”, etiketa sa poljske šibice. Tu je čitav spektar saveta kako da neki nesreću izbegnemo, ili sačuvamno zdravlje.
Dao sam sebi oduška
U DECEMBRU je Perić otvorio i izložbu u čačanskoj galeriji “Nadežda Petrović”, pod imenom “Namerno – nemarno”, koja se nastavlja na prethodnu postavku u Galeriji ULUS-a i zvala se “Sporedno i usporedno”. Kako objašnjava, reč je o eklektičnoj postavci objekata, kojom je obuhvatio dosta aktuelnih domaćih i svetskih tema, sa kojima se poigrava (tako je rad “Kliconoša”, jedna emajlirana noša, sa maskom).
– Predstavio sam 71 rad. Namerno sam “natrpao” postavku, odstupivši od pravila da se radovi postavljaju tako da imaju mesta “da dišu”. Malo sam sve zgužvao. Smatram da ne moram više da rešavam domaće zadatke i odazivam se na teme kustosa. Dao sam sada sebi oduška. I nije mi žao. Baš sam uživao – priznaje Perić.
Umetnik koji je svoj talenat ospoljio u muzici, grafici, grafičkom dizajnu, fotografiji, praveći instalacije, objekte, redi-mejd skulpture, na scenu je stupio kao andergraund autor, a tokom četiri decenije dospeo je u enciklopediju, predstavljao zemlju na Bijenalu u Veneciji, postao profesor…
– Nisam se dodvoravao nikome. Ni publici, ni kolekcionarima. Nisam imao ugovor sa galeristom, nisam ni morao da živim od prodaje svojih radova. Snalazio sam se sa grafičkim dizajnom i fotografijom, koji su mi obezbedili egzistenciju, a u umetnosti sam radio ono što sam mislio da bi trebalo da radim. I nije mi krivo. Drago mi je što i dalje ne moram da ispunjavam želje. Uspeo sam da sačuvam umetnost kao religiju – zaključuje Perić.
