NEMA gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili. Ovom mišlju Dositeja Obradovića (1739/1742- 1811), zaokružuje knjigu o njegovom uzbudljivom i bogatom životu, ali i značajnoj baštini – Eliana Gavrilović, muzejska savetnica Narodnog muzeja, tačnije Muzeja Vuka i Dositeja.
Foto Muzej Vuka i Dositeja
Ovo delo biće predstavljeno sutra u 13 časova u ambijentu izložbe “Dositejev dolazak u Beograd” (čiji je autor takođe Gavrilovićeva), i to u zdanju prvog srpskog liceja, koji upravo osnovao ovaj naš veliki prosvetitelj, prvi ministar prosvete, erudita, svetski putnik, književnik…
Među mnogobrojnim eksponatima, knjigama, dokumentima, umetničkim delima, koji čine postavku, izdvajaju se pisma koja je razmenjivao sa bliskim prijateljima tokom boravka u Zemunu i Beogradu (biće dostupna u elektronskoj formi, sa prepisom preuzetim iz sabranih dela u izdanju Zadužbine Dositej Obradović). Ali i arhivska građa vezana za obeležavanje sto godina od Dositejeve smrti i postavljanje spomenika 1914. – i to od programa svečanosti otkrivanja, preko predstave Srpskog kraljevskog narodnog pozorišta, pa do pozivnice za banket Beogradske opštine.
Foto Muzej Vuka i Dositeja
Izložbu će otvoriti Ljiljana Čubrić, muzejska savetnica u penziji, koja će uz profesorku Jasminu Ahmetagić govoriti o knjizi koja prati priključenija Dimitrija Obradovića, narečenog u kaluđerstvu Dositeja, od rodnog Čakova, i ranog gubitka oca Đurđa i majke Krune, do Beograda, gde je izdahnuo od upale pluća.
Izbavljenje od sužanjstva duševnog
DOSITEJ je često u Topoli posećivao Karađorđa i vodili su duge razgovore o finansijama, sudstvu, unutrašnjoj politici i prosveti. Posle ratnih uspeha državu je trebalo osnažiti diplomatijom, prosvetom i naukom, ali je Srbija imala mali broj školovanih ljudi koji bi mogli da preuzmu tu vrstu poslova – piše Gavrilovićeva dodajući da se Dositej, uz Ivana Jugovića, zalagao za pokretanje Velike škole i potom govorio na njenom otvaranju u jednoj turskoj kući u Gospodar Jevremovoj 22, avgusta 1808, ističući da posle sužanjstva turskog “valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanjstva duševnog, to jest od neznanja i slepote uma”.
– Kad su u Trst počele da dopiru vesti o pobuni Srba protiv turske vlasti, ovaj srpski Sokrat, kako su ga tada zvali, nije se mnogo dvoumio – piše Gavrilovićeva. – Ostavio je iza sebe gostoljubivost bogatih srpskih porodica i ugodan život u Trstu i odlučio da lično učestvuje u srpskoj revoluciji, i svojim znanjem i uticajem doprinese oslobađanju.
Posle boravka u Sremu i Zemunu, u Beograd je stigao oko Preobraženja 1807. godine:
– Doplovio je iz Zemuna na omanjoj lađi, a na obali Save podno Tvrđave dočekali su ga oduševljen narod i počasni topovski plotuni – napominje Gavrilovićeva.
Foto Muzej Vuka i Dositeja Dositej, Đorđe Jovanović
Dositej je zapostavio čak i svoj književni rad da bi se u Srbiji, u važnom istorijskom trenutku bavio poslovima od opšteg interesa, objašnjava autorka knjige i izložbe:
– Bio je državni sekretar za prepisku sa Rusima, zataškavao sukobe Karađorđa sa ustaničkim starešinama i Rodofinikinom, sakupljao priloge za oslikavanje beogradske Saborne crkve, obilazio bolesnike i ranjenike, mirio zavađene ustaničke vođe. Nije pokleknuo ni posle poraza srpske vojske u boju na Čegru kod Kamenice, u maju 1809. godine, kada je hrabrio vožda da treba da se uzda u snagu svog naroda.
Opremio kuću za – Bogosloviju
Foto Muzej Vuka i Dositeja
NA uglu današnje Dositejeve i Ulice braće Jugovića, Dositej je za stanovanje, januara 1808. na poklon dobio kuću sa četrnaest soba, dve kuhinje, čardakom, hamamdžikom i konjušnicom u dvorištu, prostranom baštom sa vinogradom (“Lane, u proleće, nasadio sam i istog leta rodile su mi tri grozda; treće godine, kažu da će mi doneti petnaest akova vina, pak onda hodite da se veselimo, ako budemo živi,” pisao je Sofroniju Lazareviću, igumanu Remete). Samo dve godine potom, nakon što je kuću preuredio i opremio, ustupio je Praviteljstvu, radi otvaranja Bogoslovije, u kojoj će se “sinovi srpski spremati za buduće sveštenstvo i za učitelje u normalnim školama”, zabeleženo je u ovom izdanju Narodnog muzeja.
Dositej, međutim, nije stigao da dugo obavlja svoju dužnost popečitelja prosvetnog, zbog ozbiljno narušenog zdravlja. Umro je u martu 1811. godine:
– Svečanoj posmrtnoj povorci prisustvovali su brojni građani, đaci, vojvode i vojne starešine na čelu sa Karađorđem. Litija se kretala od zgrade Tekije, oko turskog groblja, ka Dubrovačkoj ulici, do Saborne crkve gde je sahranjen. Na nadgrobnoj ploči upisano je: “Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod. Večna mu pamjat”, citat iz davno napisanog “Pisma Haralampiju” – zaključuje Eliana Gavrilović.
Izložba će biti otvorena do 18. februara.
