NAJUSPEŠNIJI filmski pripovedač mračnih bajki modernog vremena i našeg društva, dobitnik oko 60 najznačajnijih evropskih priznanja, autor “Središnje zemlje”, “Rimskog leta”, “Prve ljubavi”, “Gomore”, “Rijalitija”, “Pinokija”, “Priče nad pričama” i drugih ostvarenja, gost je “Kustendorfa”. Od Emira Kusturice, Mateo Garone je u Mokroj gori dobio priznanje “Drvo života” za celokupno stvaralaštvo, a publika u Srbiji u prilici je da vidi njegovu migrantsku sagu “Ja, kapetan”, nominovanu za nagradu Oskar.
N. Janković
– Моје везе са Професором су старе: имао сам 22 године, бавио сам се сликарством и желео сам да закорачим у свет филмске режије. Тако сам 1998. године отишао у Венецију на премијеру Кустуричиног филма “Црна мачка, бели мачор”. После филма, пришао сам му и рекао да сам инспирисан његовим филмовима. Сећам се да је Емир само рекао: “Врло добро, младићу!” Године су прошле од тада, ево ме данас у Мокрој гори по трећи пут, срећан сам јер у рукама држим награду “Дрво живота” и окружен сам људима који су моја друга породица. Нема тога на другим местима, да са ствараоцима себи блискима делите приватне, интимне тренутке, срж живота овде је најважнија – каже Гароне, редитељ који је само неколико минута раније званично обавештен да се његов филм после освојеног Сребрног лава у Венецији, нашао и у најужем избору за награду Оскар Америчке филмске академије
N. Janković
Garonea od ostatka sveta odvaja dar da mračne strane stvarnosti, velike i univerzalne teme iznese na način suprotan politički korektnim, zapadnoevropskim “glavnim tokovima”. Uprkos tome, njegova ostvarenja probijaju taj zid korektnosti i stižu do baš te, nepoverljive publike. Svaki njegov film dobro je polazište za upoznavanje Garoneovog sveta: uzmimo “Rijaliti”, svima dobro poznato okruženje informacionog doba, on je definisao rečima “da danas ljudi žele da budu neko i nešto voljenima, makar i na potpuno pogrešan način”. Ovaj put, on nam donosi priču o afričkim migrantima na Mediteranu, priču koju površno znamo po kratkim vestima, kada neki brod potone noseći bezimene nesrećnike u smrt.
– Ovo je film koji pokušava da publici ponudi iskustvo migranata iz njihove perspektive: vesti nam pokazuju tek brodove u Mediteranu, akcije spasavanja ljudi koji su se zaputili put Evrope stavljajući život na kocku radi mogućnosti boljeg života, a mnogi taj san nisu ostvarili i pokušaj su platili glavom. Ako to posmatramo kao problem famoznih ljudskih prava, onda ih ovde nema, ona su izbrisana kod nas “razvijenih”. Migranti ne mogu dobiti vize za zapadnoevropske zemlje, ne mogu kao mladi Evropljani kupiti avionsku kartu i jednostavno otputovati pa se vratiti kući.
Put ovih ljudi je drugačiji, oni stavljaju život na kocku radi parčeta sreće koju uglavnom neće naći. Tokom snimanja, događali su se trenuci proviđenja, kaže reditelj.
– Na primer, film ne bi bio dobar bez naturščika, glavnog glumca, tinejdžera Sejdua Sarua, Senegalca. On je na kasting nevoljno došao sa sestrom. Ispred ulaza je bila ogromna gužva i neko im je rekao da neće stići na red, da su zakasnili da se prijave. Taksijem su krenuli kući, on je žurio da igra fudbal sa prijateljima, kada je shvatio da je izgubio ključ od kuće. Vratili su se, neko mu je gurnuo tekst koji treba da čita u ruke, a ja sam na čudesan način dobio glavnog, magičnog glumca. Poznato je da je za ovu ulogu dobio priznanje “Marčelo Mastrojani” na Venecijanskom festivalu – objašnjava Garone, čiji su filmovi uvek najfiniji spoj dokumentaristike i moderne bajke.
To je, kaže, u izrazu najteže, uklopiti nasilje o kome su mu migranti govorili a zatim ga na snimanju rekonstruisali – sa njihovim svetlim ljudskim nadama.
– U svojoj karijeri, oduvek imam dva pravca, jedan je skoro dokumentaristički, a drugi je mračna i moderna bajka. Ovde deca otkrivaju nasilje našeg sveta. Drugi junak, Mustafa svojoj majci je rekao da odlazi u neki svet koji liči na “Diznilend” ali ono što usput otkriva suprotno je od željenog i veoma nasilno, on u novi svet može doći samo ako prođe kroz vrata pakla. Tu je taj element bajke: deca vide i osećaju posledice svog činjenja i okruženja, odjednom se suočavaju sa nedaćama većim od njih samih – pojašnjava Garone. – Privilegija je to što sam radio sa stvarnim, autentičnim migrantima, sa ljudima koji su iz ove mračne bajke pukim slučajem izašli živi. Učio sam od njih, jer su oni tokom snimanja zapravo rekonstruisali ono što su doživeli. Uvek sam mogao videti da li je neki deo dobro ili loše snimljen, na osnovu njihovih reakcija iz dubine duše. Polako sam na snimanju postajao gledalac, puštajući ove divne ljude da rekonstruišu ono što im se desilo. Kao rezultat, vidi se da ovo, naše, bogatije i navodno uređenije društvo uporno održava – sistem smrti, a jedan junak, Said, kapetan izbegličkog broda, bori se protiv ovog zla, trudeći se da sačuva svaki život. Ova univerzalnost omogućila je da film bude dobro primljen u više od 20 država uključujući i SAD, iako pokazuje sve ono što je suprotno “glavnim tokovima” ovog sveta.
U Italiji, veliki broj škola je organizovao matine prikazivanje filma za učenike. Zahvatio je dakle i deo publike na kojoj “svet ostaje”.
– Deca su otkrila da glavni junak ima isti karakter, iste snove i težnje, iste probleme u svom okruženju, kao i oni. Videli su da iza brojeva koje čuju u vestima, stoje stvarni ljudi poput njih. Od distributera filma sam zahtevao da u svakoj zemlji film približe deci i mladima – nastavlja reditelj. – Evropa je podbacila kada je reč o migrantima. Ono što bi se moglo popravljati je traženje načina da se ovim ljudima omogući sloboda kretanja kakvu imaju drugi ljudi – da mogu da otputuju i da se vrate kući, a da pritom ne rizikuju goli život i da više ne stradaju. Kažu da je oko 27.000 ljudi stradalo u migracijama na Mediteranu u poslednjih 15 godina, to je zastrašujuća činjenica jer će još mnogi nevini postradati. Ja nisam tu brutalnost u punoj meri prikazao jer bi to postao prizor klanice, ubistava i silovanja bez humanog, ljudskog faktora koji sam morao izvući na površinu zarad razumevanja problema. Realnost je mnogo gora od prikazanog u filmu.
Кључ за бољи приступ стварности је у разумевању других култура, а аутор је и сам утонуо у свет афричких миграната. Натуршчици су уочи снимања, један период, живели са Гаронеовом породицом, зближавање и пријатељство отворили су путеве разумевања.
N. Janković
– Našao sam u ovim tragičarima njihove snove i maštanja, njihove pesme i priče, želje kakve imaju njihovi vršnjaci bilo gde. To što su njihove životne okolnosti strašne, velika je nepravda našeg sveta. To je napad na njihove čiste i nevine duše jer oni na svom putu prolaze kroz pakao Sahare, ako prežive napade bandita ulaze u svet trgovaca ljudima, sa njima tonu na dno Sredozemlja ili pukom srećom prežive, a ako prežive, onda ih strpaju u zatvor. Kakva mladost! I kakva nepravda – ističe Garone. – Na ljudskom planu imamo, dakle, puno razumevanje. U tehničkom smislu, snimao sam na stranom jeziku, prevodilac je uvek bio pored, zatim je usledila premijera i to pred punom salom migranata. Njihova reakcija, njih preživelih, njihove suze i osmesi, bili su znak da sam uspeo u nameri da snimim dobar i važan film. Ja sam srećan jer sam im dao glas u ovom svetu.
Preporučujemo
