“Bila je subota, obično subotom je Dule bio u Mirijevu, kod deke, baba nije bila živa, preminula je 3 meseca pre Dušanovog ubistva. On je tog dana radio baš sve što je najviše voleo. Pecao je, igrao fudbal, bio mu je lep dan. Mama je došla sa posla i rekla Duletu da moraju da krenu kući na Slaviju. Njemu se nije išlo, kao da je osećao nešto… Tata je tada radio treću smenu, a kapiju su zaključavali i ne bi mogao da uđe da oni nisu otišli kući. Tada se ujaku i dedi posle 5, 6 godina javio stric koji je radio u Danskoj, pa je mama Duletu rekla da idu kući, taman tatu da obraduju, da mu kažu da se javio stric. Naš tata je inače radio treću smenu u Gradskoj čistoći, a preko dana je zidao. Te večeri, tati se javio i jedan čovek koji je trebalo da mu plati to što je za njega radio, rekao je da nema pare da mu da, ali da može da mu da prase. To je Duleta sve obradovalo, jer je mnogo voleo meso i pristao je da se vrati te večeri kući na Slaviju. Ja sam tada živela u Mirijevu blizu ujke i dede, bila sam trudna.
Pre nego što su se vratili na Slaviju otišao je do radnje. Kupio je kobasice. Stavio je u hleb i dao je meni da jedem. Ja nisam mogla, a on mi je rekao: “ako nećeš ti, hoće beba”. Nasmešila sam mu se i uzela da jedem. Iščekivao je bebu, radovao se. Ta beba se rodila 2 nedelje posle njegovog ubistva.
Zove se Dušan i voli kobasice. Isto kao on.
Ujak ih je odbacio do stanice. Dva Dušanova druga su tada prošla i pitala ga jel će doći i sutra. Rekao je da neće, da hoće da ostane kući da se odmori, jer je nedelja, a u ponedeljak mora u školu. Išao je u “Ribnikar”. Ušli su u prevoz, Duletu se i dalje nije išlo kući. Sišli su kod Pravnog fakulteta.
Mama je 6 dana u nedelji čistila zlatarsku i pečatorezačku radnju u centru Beograda. Bilo je važno da budu čiste do ponedeljka. Dule je pitao mamu da idu da čiste, ali nisu svratili u radnju. Otišli su kući. Tako je bilo suđeno…
Inače, majka i otac su mnogo radili, po 2 posla, cele nedelje, da bi nama priuštili normalan život.
foto: Youtube Printscreen
Tata je kobne noći sedeo kod kuće i pio kafu, spremao se za posao. Obradovao se zbog strica iz Danske, a Dule zbog praseta. Tražio je tati pare da ode da uzme koka-kolu 2 litre, jer je mnogo voleo da jede čips, pije sok i gleda kečere. To je želeo i te večeri da radi. Tata mu je dao pare, a Dule mu je rekao: “pričaćemo kad se vratim, 1. novembra su zadušnice, pa da idemo na groblje”. I otišao je. U dvorištu je bio jedan šaht i kada god bi neko ulazio i izlazio, morao je da zgazi na njega, to bi se čulo i tako bismo znali da li neko ide, dolazi, odlazi. Čulo smo šaht kada je Dule izašao, ali ne i da se vratio…
Tada je tatu i mamu počela da hvata panika. Mama je rekla: “samo da nije otišao do Klasa”, jer tamo su se skupljali Skinsi 90-ih, tamo su kupovali pivo. Tata je rekao da ide da vidi gde je.
U Beogradskoj ulici je bila mrtva tišina…
Otac je gledao gore, ali ga nije video, kada je spustio pogled, ugledao je Dušana kako nepomično leži. Mislio je da je pao. Prišao mu je, video da su mu otvorene oči. Jedna ruka je bila ispružena, druga na stomaku. Tražio mu je puls, ali ga nije bilo.
U bunilu i panici je utrčao u zgradu kod komšinice, vikao da nešto nije u redu sa Duletom. Ona mu je rekla: “čekaj Aco, gde majka, gde je Milica?”. Onda je izašla i majka. Našla je sina mrtvog.
Vrištala je, vikala je: “Dule sine ustani, Dule sine, prehladiće ti se stomak”. I onesvestila se.
Tada su došli lekari, policija, cela ulica je bila zatvorena. Sve je bilo kao na nekom filmu, a ne stvarnosti.
Telefon u Mirijevu zazvonio je u 2 sata iza ponoći. Zvali su dedu i ujku da dođu. Ja sam spavala, a bivši svekar i svekrva su mi rekli da idu da prošetaju, što je meni bilo čudno, ali ni slutila nisam da se to dogodilo. Onako trudna sam nastavila da spavam. Bila sam u 9. mesecu trudnoće. Oko 5 ujutru došli su mama, tata, ujna, već su počeli ljudi da se skupljaju. Ja sam istrčala bosa, u spavaćici na ulicu, prema dedinoj kući, nadala sam se da to nije istina, da ću da se probudim.
U kući je bilo sve više ljudi, ja sam opet mislila da ako zaspim, da ću da se probudim i da će sve biti isto.
U ponedeljak smo otišli na Slaviju, svi su bili tamo. Došlo je i vreme za sahranu, ali su mene sklonili veče pre, jer su se plašili za bebu.
Nisu mi dali da ga vidim. Htela sam da ga vidim pre nego što ga supuste u zemlju. Nisu mi dali, jer su mi rekli da treba da ga pamtim onakvog kakav je bio. Rađena mu je obdukcija, bio je ošišan i nije to bio “taj Dule”.
Majka nije bila pri sebi od te večeri. I tako je i ostalo sve dok nije uspela sebi da oduzme život.
Kada su izneli beli sanduk pored rupe ja sam se onesvetila, nisam videla kada su ga spuštali u zemlju. Tog trenutka je veći deo mene pokopan sa njim u tu raku. Htela sam da se bacim u rupu.
I mene i majku su odvezli u ambulantu.
Toliko ljudi je bilo. Autobusi su dolazili sa svih strana. Taksisti su besplatno vozili do Lešća, tek tada sam zapravo počela da shvatam sve. Tada su počeli i protesti zbog ubistva mog brata na ulicama Beograda”.
“Moj život nikad naravno ne može da bude isti kao pre ubistva mog brata, smrti oca, majke. Ja imam porodicu, Dušan se spominje non-stop, upoređujemo decu non-stop, pričamo kako je Dule iščekivao mog sina… On je tada, iako je imao samo 14 godina, kupio pelene, benkice, dao pare za krevetac, posteljinu. Taj krevetac i posteljinu je posle koristila mlađa sestra Kristina, ostala je i mušema. To je i dan danas tu, to nam je ostalo od njega, kao poklon.
Moj sin Dušan zbog toga se bori da promeni odnos prema Romima od svoje 13. godine. Angažuje se u Švedskoj, napravio je izložbu, ušao u EU parlament, predstavlja Rome, sve to što se desilo je njemu dalo snagu i volju da predstavi Rome koji su nešto uradili u svom životu.
Recimo, Šveđani ovde, kažu Romi žive u kamp kućicama. Jedna žena je mom bratu jednom počela da nabraja kakvi su Romi, a on je podsetio na to kakvi su oni bili pre 100 godina, kako nisu umeli da se ponašaju i da ne možemo suditi na osnovu prošlosti, da ne sme biti predrasuda, da nema veze koje je nacije čovek. Čovek je čovek. Žena je samo ućutala.
Moj sin danas radi za švedsku televiziju, radio. IKad god mu se pruži prilika on promoviše život Roma. Napisao je knjigu, hoće da pokaže svetu kakvi smo kao narod stvarno.
U Srbiji je mnogo gore. Deca kad vide drugu decu, ako nisu očešljana, a to je bilo još u moje vreme, onda ih ismevaju, onda oni ni neće da idu više u školu. Pa meni je tada učiteljica pričala, ‘ajde ti ćeš da se udaš, a ja bila vrlo dobar učenik. Sestru od strica su nam ismevali, mobingovali je, jer nije imala da se obuče kao oni i obuje, prestala je da se školuje i posle Romi nepismeni.
Moj otac je ostao bez majke kada je imao 2 godine, pa mu je umrla i sestra, pa otac kada je imao 7 godina. Hteo je da ide u školu, ali je išao sav pocepan. Sa 8 godina je išao da čisti da bi kupio sebi svesku i olovku. Bilo ih je troje, otac njegov je imao 3 dece, nije mogao sam sve da postigne. Bilo je mnogo teško.
Moj otac i majka su tada odlučili da će da imaju dvoje, jer za toliko mogu da rade. Eto, majka je čistila, prodavala bižuteriju na Slaviji, a za to vreme Dušan i ja smo se tu igrali, čitali knjige… zato je počela inicijativa da taj park dobije ime po mom bratu. Mi smo tu bili non stop. Tu smo provodili detinjstvo.
U tom istom parku sam slušala kako majke govore deci, “budi dobar, ako ne budeš, ukrašće te Cigani”. Tako uče decu, a kada bi se park zvao po mom bratu, onda kada bi deca pitala ko je to, majke ne bi tako pričale, nego drugačije.
Ploča je postavljena u Beogradskoj ulici, a u Mirijevu se igra turnir sećanja.
Ne damo se zaboravi, jer to treba da bude svakodnevna opomena.
Milan Čujić i Ištvan Fendrik su dobili po deset godina maloletničkog zatvora. Kazna maloletničkog zatvora najpre im je umanjena za po 18 meseci po osnovu amnestije, pa su oni na slobodu, umesto 19. oktobra 2007, trebalo da budu pušteni 19. aprila 2006. godine.
Posebnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu kazna im je dodatno umanjena, pa je Fendrik uslovno pušten na slobodu 1. aprila 2004, dok je Ćujić uslovno oslobođen 30. aprila 2004. godine.
Kurir.rs/Telegraf
Prenela M.M.C.
Kurir