NA sutrašnji dan pre tačno 100 godina rođen je Aleksandar Tišma, jedan od najznačajnijih književnika dvadesetog veka na ovim prostorima. Romansijer, pesnik, pripovedač, dramski pisac i prevodilac sa nemačkog i mađarskog, autor čija su dela prevođena na dvadeset jezika i na čije delove “Knjige o Blamu” su se pozivali mnogi evropski autori, pišući o zlokobnoj novosadskoj “Raciji” 1942. i Holokaustu, rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu.
Foto: Fondacija Aleksandar Tišma
Srećnim spletom okolnosti preživeo je krvavu novosadsku raciju i sklonio se u Peštu, ali je nakon nemačke okupacije Mađarske, poslat u radni logor, u Transilvaniji. Bio je dugogodišnji urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik “Letopisa Matice srpske”. Dobitnik je brojnih nagrada, pa i ordena Legije časti Francuske. Bio je redovni član SANU, VANU i član Akademije umetnosti u Berlinu. Preminuo je 15. februara 2003.
– Odmah da kažem, moj otac Aleksandar Tišma nije sa nama u porodici pričao o svom književnom radu, nije želeo time da nas opterećuje – kaže za “Novosti” umetnik Andrej Tišma. – Znali smo da svakodnevno piše u popodnevnm časovima u svojoj kancelariji u Matici srpskoj, ili ako je bilo loše vreme, ostajao bi kod kuće i radio u svojoj sobi zatvoren, a majka i ja smo bili tihi da ga ne ometamo. Ali, imao je on svojih prijatelja sa kojima je delio književne nedoumice i probleme, davao im još neobjavljena dela na čitanje, ali o tome sam saznao tek čitajući njegove kasnije objavljene dnevnike. Majka bi znala ako je raspoložen da mu pisanje ide, a kada bi bio nervozan rekla bi mi da sigurno ima problema sa pisanjem. Jer on je živeo za to i sve drugo podredio pisanju.
Sa porodicom je Tišma, prema rečima njegovog sina, razgovarao o svakodnevim stvarima.
– Sa mnom o školi ili zabavi, sa majkom o održavanju domaćinstva i običnim, svakodnevnim obavezama. Kada sam bio bolestan, a kao dete često sam pobolevao i u školskom uzrastu ostajao kod kuće danima u krevetu, on mi je prekraćivao vreme čitajući mi u nastavcima satima delove velikih romana najpre Karla Maja, Sjenkijeviča, Servantesa, a kasnije Dostojevskog i Tolstoja, a ja sam tonuo u maštu uz njegov reski i snažan glas, dok ne bih zaspao. A inače, davao mi je podršku u svemu, naročito u mom bavljenju umetnošću, i likovnom i pisanjem (naime objavljivao sam od sredine 70-ih kratke priče pod pseudonimom Andrej Živor), i za vreme mojih studija slikarstva i kasnije. Kada je primetio da često pišem i pozajmljujem njegovu pisaću mašinu, poklonio mi je, da je imam uvek uz sebe. Dolazio je u moju sobu-atelje da vidi šta slikam, to ga je veoma zanimalo. Držao je čak tri moje slike u svojoj sobi, dva akvarela i jedno ulje, primorski pejzaž, koji mu je stajao naspram očiju do poslednjeg dana života – seća se Andrej Tišma.
Млади Тишма са оцем ГавромFoto: Фото: Фондација Александар Тишма
POGLEDAJ GALERIJU
Nakon smrti ovog velikog pisca, upravo zahvaljujući inicijativi njegovog sina Andreja, novosadska “Akademska knjiga” počela je da objavljuje njegova sabrana dela, a osnovana je i Tišmina fondacija. Bora Babić, osnivač i direktorka “Akademske knjige” primećuje da ni dve decenije posle smrti, Tišma još nije dobio mesto u srpskoj kulturi koje mu pripada.
– U Novom Sadu, u kom je proveo skoro ceo svoj vek i u kom je napisao sva svoja dela, postoji samo kratka ulica koja nosi njegovo ime, a u koju niko ne zalazi osim njenih stanara, kao i spomen-ploča, postavljena 2013. na ulazu u Tanurdžićevu palatu, u kojoj je stanovao. Osećam se počastvovanom i privilegovanom jer “Akademska knjiga” od 2010. objavljuje celokupna dela Aleksandra Tišme. Taj posao privodimo kraju, do sada smo objavili 22 toma. Projekat je realizovao sjajan tim sastavljen od profesora književnosti, književnih kritičara i pisaca na čelu sa glavnom urednicom prof. dr Goranom Raićević. Dizajn je osmislio priznati novosadski umetnik prof. Atila Kapitanj – kaže Babić.
Foto: Arhiva Novosti Andrej Tišma
Dodaje i da Tišmu možemo smatrati našim Dostojevskim po načinu na koji je pronikao u najdublje delove ljudske psihe, a njegovi romani “Upotreba čoveka”, “Knjiga o Blamu” i “Kapo”,nalaze se u rangu najboljih dela svetske književnosti.
– Njegovo vreme tek dolazi, a “Akademska knjiga” biće partner skoro svih događaja organizovanih povodom stogodišnjice njegovog rođenja – kaže naša sagovornica.
POUZDANI SVEDOK
“ZNAM ako budem pisao da će se to isplatiti, samo ako budem pisao pošteno – istinu.” Tišmine reči zalog su u prvom redu svim Novosađanima. No, Tišma je odavno nadrastao prostore grada u kom je proveo najveći deo života i koji je – bežeći iz njegovih uskih, nepitomih, podozrivih grudi u, od mladosti sanjanu Francusku, Nemačku, Švajcarsku, pa mu se iznova vraćajući – bespoštedno, nepatvoreno, a u isti mah srčano i zaljubljeno, mapirao u svojoj prozi, uvodeći ga u svetske biblioteke. Pouzdani svedok novosadskog januara 1942. godine. Beskompromisni hroničar krvave lapavice sa novosadskih ulica postjanuarskih dana – ovako se na pisca osvrnula Mirjana Frau Gardinovački, autorka izložbe “Sećaj se zauvek: Aleksandar Tišma”, koja će biti otvorena 16. januara, u KC Novog Sada.
I prof. Gorana Raičević, urednica Sabranih dela, primećuje da će književni istoričari ali i šira čitalačka publika, “moći da se uvere u to da je reč o piscu evropskog i svetskog formata”:
– U vremenu koje dolazi očitovaće se sve jasnije u kojoj meri ovaj poduhvat, u kojem su učestvovali brojni Tišmini poštovaoci okupljeni oko “Akademske knjige”, predstavlja podsticaj za novo čitanje Tišminih dela. Čitanje koje će, sa jedne strane, ukazivati na karakteristike autentičnog i originalnog spisateljskog glasa, a sa druge različiti poruke koje nam šalje. Tišmina hrabrost da dopre do najdubljih slojeva ljudske duše, da istraži silu nagonskog koje njome ovladava usmeravajući nas ka zadovoljenju telesnih želja, ali i ka nasilju i mržnji, kao i moć koju njegova dela crpe iz istine, što je pisac video kao jedinu moralnu i očišćujuću, čine ga danas mnogo bližim i razumljivijim nego u vremenu u kojem je stvarao. Hrabrost koju zahteva i od svojih čitalaca govori o meri poštovanja i odgovornosti kao nužnom elementu komunikacije sa Drugim, kome je pišući pružao ruku. Tišma od nas nije tražio da ga volimo već da razumemo svet u kojem živimo, kako bismo ga, suprotstaviviši se zlu, učinili lepšim, smislenijim i boljim.
