RASPRAVA o rezoluciji o genocidu u Srebrenici, pod svodovima Palate naroda u Njujorku, tokom koje su konsponzori ovog skarednog dokumenta perfidno zaobišli 3.267 ubijenih srpskih civila u srednjem Podrinju, dala nam je povod da se prisetimo nekih od najpotresnijih priča iz tog krvavog almanaha, čiji su autori Naser Orić i njegove jedinice. Za te monstruozne zločine nad Srbima Orić nikada nije odgovarao. Za nesrećnike koji su mu se našli na putu tokom ovog bezumnog pohoda, izvođenog uglavnom iz zaštićene zone UN, nije napisana niti jedna rezolucija na Ist Riveru.
Slobodan Ilić
U NAPADU na srebreničko selo Zalazje na Petrovdan 1992. godine zarobljen je, mučen pa okrutno ubijen sudija Slobodan Ilić, koji je imao 46 godina.
Od tada, pa naredne dve decenije, njegova porodica, supruga Jelica i sinovi Vlado i Aco ništa o njemu nisu znali.
Pronašli su ga sa još osmoricom meštana Zalazja na deponiji kod Srebrenice, pod džakovima smeća i zemlje. Obdukcija je potvrdila identitet, a sahranjen je na Gradskom groblju u Bratuncu.
Ratni predsednik Izvršnog odbora SO Srebrenica Ibran Mustafić u svojoj knjizi “Planirani haos” detaljno je opisao razgovor koji je imao s Orićem nedugo nakon ubistva sudije Slobodana Ilića u Zalazju 12. jula 1992:
– Kada smo onu ekipu zarobljenih Srba iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kada je počelo klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovorio ni reči. Izvadio sam bajonet i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio tako da sam ga odmah posle preklao – naveo je Mustafić u svojoj knjizi Orićevo priznanje tog strašnog zločina.
