AKO hoćeš da dospeš u raj – moli se. Ako hoćeš da dospeš u pakao – oženi se. Ovu narodnu misao često je citirao Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837), veliki ruski i svetski pesnik iza koga je, navodno ostao tajni dnevnik pisan 1836. i 1837, mesecima pred fatalni dvoboj, koji je posle dužeg vremena ponovo pred našim čitaocima u izdanju “Čigoje”.
foto: Vikipedija
Eminentni puškinisti su dokazivali da je reč o mistifikaciji čiji je pravi autor priređivač rukopisa i prvi izdavač Mihail Armalinski, i energično odbijali i pomisao da je “Sunce ruske poezije”, kako je nazivan Puškin, mogao da tako otvoreno, bez dlake na jeziku, progovori o najintimnijim delovima svog burnog života. Ponajviše o opsednutosti ženskim telom i seksom, o svom neobuzdanom erotskom nagonu koji nije uspevao da savlada.
U dnevniku glavni junaci su osim pesnika, njegova prelepa supruga Natalija Nikolajevna, francuski oficir Žorž Dantes, koji mu je izašao na dvoboj, svastike sa kojima je navodno bio u ljubavnim vezama, ali i sam car Nikolaj Prvi.
Suveren je Nataliju zapazio kada je imala 14 godina, pozvao je u svoj kabinet i zadovoljio se samo zadizanjem njenih haljina. Njihovo očijukanje nastavljeno je i kada se ona udala za pesnika, imali su, navodno i neke tajne znake sporazumevanja, a nikakvo čudo što su samo 45 minuta posle Puškinove smrti u njegov dom upali agenti tajne policije, popisali sve rukopise i odneli ih u zloglasno Treće odeljenje.
Nepoljuljana reputacija
U KNjIZI je dat i kraći tekst Mihaila Armalinskog koji ističe kako je dnevnik dobio 1976. od izvesnog Nikolaja Pavloviča. Posle dužeg premišljanja i sumnji odlučio je da ga objavi, navodeći: – Puškinov književni renome toliko je jak da ga njegova lična reputacija ni u kom slučaju ne može poljuljati, ali zato pruža mogućnost da postane izvanredno sredstvo za proučavanje ljudske prirode koja nas, zahvaljujući svojoj nepromenljivosti zbližava i s prošlošću i s budućnošću.
To je pouzdana istina, kao što je istina da je V. Žukovski, blizak dvoru, dobio naređenje da spali sve što bi moglo da ugrozi reputaciju nacionalne veličine. Puškin otvoreno piše o razbludnoj mladosti kada je imao po pet žena na dan objašnjavajući: “Mojoj strasti ova raznovrsnost nije davala mira i neprestana jurnjava za njom činila je suštinu moga bića”. Smatrajući da bi brak bio lek za razvrat i tugu koju je nosio, oženio se Natalijom ali je strast trajala vrlo kratko: “Za dva meseca potpuno sam je izučio kao ljubavnicu i ona me više ničim nije mogla iznenaditi”.
Ponovo se upustio u avanture, priznao ženi da je vara i “dobio dozvolu za kurve”, uveravajući je da to ne ugrožava njegovu ljubav prema njoj. Ipak, supruga se s tim nije lako mirila, koketirala je na razne strane, a mužu govorila: “Ti si samo jedan nezasiti ker”.
Među njenim udvaračima našao se i zgodni Dantes, na velikom glasu kao zavodnik, pa su počela ogovaranja i anonimna pisma kojima je pesnik bio zasut. Kad je oficir ušao u vezu i sa njegovom svastikom, ljubomora je kod Puškina prevršila meru. Dnevnik se privodi kraju dan uoči fatalnog dvoboja pesnikovim rečima: “Želim da ubijem Dantesa, makar samo zbog toga da bih mogao da dođem na njegovu sahranu”. To se nije dogodilo, Dantes je samo okrznut, a veliki pesnik je umro dva dana kasnije od posledica teških rana.
Podsećajući da je ova knjiga prevedena na desetine jezika, urednik Žarko Čigoja za “Novosti” kaže:
– Da li se radi o mistifikaciji ili o delovima originalnih Puškinovih zapisa iz izgubljenog dnevnika o kojem se priča da ima oko hiljadu stranica i da ga negde u svetu kriju potomci velikog pesnika, ne želeći svetu da otkriju porodičnu tajnu svojih predaka? Nesumnjivo je da u ovoj knjizi ima nešto od “odvodne”, mračne Puškinove stihije, bez koje ne bi bilo ni harmonije, ni svetla u njegovoj poeziji. Autor “Tajnog dnevnika” je verovatno stupio na prag neke tajne kada je uspeo da izazove interesovanje tako velikog broja čitalaca.
