Čudo je božje koliko rezultata izbaci Gugl kad u polje za pretraživanje ukucate „Vučić je kriv za sve“. Nema ko se ovom izjavom nije zapljunuo kandidujući se za gostovanje kod Jelene Obućine ili Olje Bećković.
Ima tu raznih profila i anfasa: od onog glumca Ammara Mešića, kome je Vučić kriv što je dobio otkaz u nekakvoj televizijskoj sapunici od skoro hiljadu epizoda u kojoj se glumci i inače smenjuju kao na traci, preko čitavog hora koji predsedniku Srbije stavlja na dušu superćelijske oluje, do kolumnista lista Danas, za koje, osim da je Vučić kriv za sve, ne znamo šta su hteli da kažu…
Ah da, Vučić je kriv i Đorđu Miketiću što je pala cena kokaina, pa je dostupan i njemu s poslaničkom platom, i još mu ostaje za prostitutku i za ortaka.
Poslednji u nizu je biser o kojem je Kurir danas pisao – portal Direktno.rs, s kojim upućeni povezuju Dragana Đilasa, tvrdi da je Vučić postavio svoje botove za taksiste u Beogradu kako bi ga hvalili mušterijama!
Otkud tolika fascinacija moćima predsednika Srbije i kod ozbiljnih ljudi koji bi morali da znaju da je još u 19. veku objašnjeno da su društvena zbivanja rezultat mnogo kompleksnijih procesa od konkretnih odluka pojedinaca?
Pozvaćemo u pomoć psihijatre. Ali pre toga vic koji plastično objašnjava ovaj slučaj…
Elem, budi se pacijent iz narkoze i vidi lekara pored kreveta. –
Operacija vaše prostate je odlično prošla. Brzo ćete se oporaviti i nikakvih posledica neće biti. Za dve nedelje sve ćete moći…
– Moći ću i da sviram klavir?
– Naravno – kaže doktor.
– Odlično, pre nisam umeo…
Kad smene Vučića, Đilas, Marinika, Ćuta, Zelenović, Lazović, Lutovac – nikad Srbija nije više lidera imala – umeće i ono što do tada nisu znali.
Očigledna je činjenica da probriselska opozicija nema nikakav program, niti blagu predstavu o načinu na koji treba odgovoriti na ekonomsku krizu u svetu na koju Srbija nimalo nije imuna, na bezbednosne izazove ratova u Ukrajini i na Bliskom istoku i posledično tome, na problem migranata, na složene i neravnopravne pregovore o Kosovu, na ignorisanje napora naše države da drži korak sa evropskim integracijama…
Normalna opozicija bi u predizbornoj kampanji svojim rešenjima konkurisala kod birača za glasove, pa ako su ta rešenja bolja od onih koja nudi vlast, na izborima bi dobili većinu i priliku da formiraju vladu. Ali šta raditi kad programa nema? A i ono što se tako naziva obesmišljeno je neprincipijelnim i neprirodnim koalicijama sa strankama dijametralno suprotnih stavova i oprečnih pogleda na ključne probleme u društvu: Kosovo, odnosi prema Rusiji i NATO, ljudska i građanska prava…
Sa čime u takvom slučaju izaći pred birače? Jedino rešenje je ovo koje su Đilas i društvo izabrali: proglasiti Vučića krivcem za sve i tražiti da on ode – da bi oni došli. Jer ako su oni u pravu, nikakve platforme, nikakve strategije i planovi za Srbiju u budućnosti nisu ni potrebni. Kad Vučić ode, idu i svi problemi i izazovi, sami od sebe.
U državi bez Vučića, poručuju nam opozicionari i Šolakovi mediji (pisali smo već da njegove televizije N1 i Nova preko 60 odsto vremena u svojim izbornim emisijama odvajaju za prikazivanje predsednika Srbije u negativnom svetlu), neće biti problema, čak i Ćuta može da bude ministar finansija.
A Đilas i Marinika će umeti da sviraju klavir!
Kurir.rs/NN