Troje srpskih umetnika, Bogdan Pavlović, Brankica Žilović i Barbara Vasić, predstavilo se na tradicionalnoj kolektivnoj postavci u pariskoj Fondaciji “La Ruš – Sejdu”, popularnoj “Košnici”, na temu imaginarnih prostora.
Foto: Goran Čvorović
Na izložbi koja je za temu imala “Teritorije sna”, čiji je komesar bio Brino Debrej, izlagalo je deset stvaralaca, među kojima su umetnici koji stvaraju u paviljonima razmeštenim u ovoj oazi prirode usred pariske vreve, poput Bogdana Pavlovića.
– Ovo su mesta koja posećujemo u snovima. Dešava se da se u životu vraćamo u određene prostore koja obilazimo samo u snu. Proizvodi su naše imaginacije – objašnjava Pavlović za “Novosti” koncept izložbe.
Predstavio je delo koje je dominiralo u centralnom delu izložbenog prostora, sastavljeno od konstalacija i zvezda, pod nazivom “Astralija”, koje u sebi krije igru reči. Treba pažljivo čitati, ovde, ali i uvek u životu. Jedno slovo mnogo toga može da izmeni. A na slici, geografsku topografiju “najmlađeg” kontinenta, planine i reke, zamenio je kosmos.
– U ovom kosmičkom kontinentu bitna je igra značenja koja aludira na astralna tela. Konstalacije su izmišnjene, a naranxasto-crvena pozadina je praboja svetlosti, najstarija uočena, odmah posle velikog praska – razotkriva naš sagovornik.
Barbara Vasić, koja poslednjih godina živi i stvara u Dablinu, za ovu priliku je došla iz Irske. Prikazala je ranije radove, digitalne printove koji su se savršeno uklopili u temu izložbe o teritoriji sna i imaginarnim prostorima.
– Uvek sam se bavila prostorom, kroz instalacije i crteže. Crteži su realna događanja, a iza se providi print prostorije. Svi zidovi su transparentni – otkriva Vasićeva svoj svet bez prepreka.
U njemu se, u kombinaciji sa fotografijama, neprestano prepliću unutrašnje i spoljne teritorije, realni i imaginarni svet, onaj u kome, ponekad, imamo utisak da trenutno živimo.
Naša pariska umetnica Brankica Žilović je, u svom stilu, izložila tapiseriju impozantnih dimenzija. Nastala je od vune sa Zlatibora. Od nje su ispleteni koreni života koji se spuštaju s vrhova planina. Oseća se miris pokošene trave.
– Priroda i pejzaž uvek treba da nam budu dominantniji od bilo kog drugog koncepta – naglašava Žilovićeva.
Međusobnom interakcijom unutrašnji svet nas, ustvari, posmatra, a imaganacija uvek predstavlja novu snagu i potencijal, zaključuje naša umetnica.