ULOGA Janka Jankovića, koji je u beogradskoj policiji radio za nas, bila je neprocenjivo velika.
PARTIZANSKI DANI Aleksanadr Ranković sa Titom i Arsom Jovanovićem, Foto Arhiv porodice Ranković
Istog dana kada je neki komunista pao u zatvor mi smo od Janka saznavali za šta tog čoveka terete i šta od njega traže, pa smo odmah mogli da preduzimamo preventivne mere i sklanjamo ljude.
Janko je u tom osinjaku bio neobično koristan i svesno je radio za nas, a u toku rata je učinjena kobna greška i on je otkriven i likvidiran. Posle rata o tome sam razgovarao sa šefom predratne i okupacione beogradske policije Bećarevićem (Božidarom Boškom), koji je pred našim sudovima odgovarao kao ratni zločinac. Njega je, kaže, to otkriće da Janko radi za komuniste pokosilo, jer su kao Kragujevčani bili veoma bliski. Rekao mi je da je Janko prilikom saslušanja izjavio: „Svesno sam radio za Komunističku partiju i za to nisam primio ni jedan jedini dinar.“
Bećarević mi je rekao da nije dozvolio da Janka mnogo muče i da je zato naredio da ga odmah streljaju.
A evo kako je došlo do te kobne greške da Janko bude otkriven i uhapšen. Kad sam pošao s Vrhovnim štabom i Centralnim komitetom (septembra 1941) iz Beograda na oslobođenu teritoriju u Krupanj – Tolisavac – Stolice, predao sam Blagoju Neškoviću dužnost sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pored ostalog, predao sam mu i vezu s Jankom Jankovićem, s tim da je on lično preuzme i održava. Posebno sam naglasio da se veza ne predaje novom čoveku, ni u slučaju da on nije u mogućnosti da je održava u kraćem ili dužem vremenu. Upravo to se, međutim, dogodilo kada je veza predata Vasiliju Buhi koji je, kad je uhapšen, rekao policiji sve što je znao. ( U leto 1983. godine Aleksandar i Slavka Ranković poveli su na jednodnevni izlet u Draževac Blagoja Neškovića i njegovu suprugu Branu. Tom prilikom razgovarali su i o Janku Jankoviću. Nešković je, prema svedočenju Brane i Slavke, ispričao sledeće: Kad je on, Nešković, izašao iz Beograda, vezu sa Jankom je preneo na Petra Stambolića. Posle hapšenja Vasilija Buhe, Janko je obavestio Stambolića da je Buha na saslušanju progovorio, a pošto Buha zna za njegovu vezu s komunistima, Janko je tražio odobrenje da ode iz policije i napusti Beograd. Povodom te poruke Stambolić ništa nije preduzeo da spase Janka. Prema Blaškovim i Lekinim komentarima, tako je zbog Stambolićeve neodgovornosti i kukavičluka Partija izgubila jednog dragocenog čoveka.)
U JESEN 1941. u Vrhovni štab je došao pop Vlada Zečević i odmah ostavio veoma dobar utisak na sve nas. On je sa svojom grupom ljudi učestvovao u završnoj borbi za oslobođenje Krupnja. Ta bitka je bila značajna i po tome što su tada partizanske snage zarobile stotine nemačkih vojnika i uništile 16 tenkova kod rađevskog Mojkovića. Pobeda nad nadmoćnijim neprijateljskim snagama ostavila je dobar utisak na stanovništvo toga kraja. Ona je još više ohrabrila i naše ustanike širom Srbije.
Pop Vlada je znao mnogo o Podrinju, poznavao je ljude i ljudi su mu verovali. Njegovo priključenje Vrhovnom štabu zadalo je snažan udarac četničkoj komandi. Bio je to naš prvi prodor u četničke redove, utoliko značajniji što se dogodio baš u vreme pregovora o saradnji.
Posle detaljnih razgovora Vlada je ostao u Vrhovnom štabu, a njegovi ljudi su raspoređeni po jedinicama, dok je jedan broj priključen obezbeđenju Vrhovnog štaba. Vlada je bio prijatan, pristupačan i druželjubiv čovek. Upoznavanje s njim teklo je bez ikakvih rezervi. Mislim da neće biti naodmet ako pomenem i jedan detalj.
Prilikom jednog nevezanog razgovora u šetnji po Krupnju, jedan naš saradnik mi je predložio da popa Vladu oslovljavam sa „oče Vlado“. Vlada je otrpeo takvo oslovljavanje i nekoliko puta oćutao, a onda je zastao i rekao: „Slušaj, druže, nemoj više da me ‹očeš›, jer ako je to politička linija, onda nemoj da je sprovodiš izvan pravoslavne crkve. Na Vladinom licu zaigrao je lak osmeh, a onda se, zajedno s Ivom Lolom (Ribarom), svi nasmejasmo, pogotovo posle primedbe jednog druga da će „pop Vlada pre ući u partiju nego u crkvu.“
Predložio sam popu Vladi da u slobodno vreme jedne noći svi zajedno pođemo kod zarobljenih Nemaca i da sa svećom u ruci potražimo među njima nekog komunistu ili socijaldemokratu. Vlada kaže da će da pođe ali da neće nositi sveću, jer bi morao ostaviti tromblonsku bombu koju nosi u ruci od prve borbe sa Nemcima. Inače, on je tu bombu sa drškom nosio kao neku maršalsku palicu sve dok nije postao ministar u prvoj vladi „Užičke republike“.
Kad smo stigli do zarobljeničkog logora, Lola otpočne razgovor s Nemcima. Pita ih o hrani, o postupku u logoru i sl. Nemaju nikakve primedbe. Kad smo ih upitali da li među njima ima socijaldemokrata ili komunista, javio se samo jedan i rekao da je bio član Socijaldemokratske partije do njenog raspuštanja. Našu malu anketu smo završili time što smo im rekli da se svako može prijaviti komandiru logora ako želi da se bori protiv nemačkih fašista. Niko se nije prijavio. Zanimljivo je da među njima nismo otkrili nijednog oficira, što je značilo da su oni izginuli u borbama ili su ostali pritajeni među vojnicima.
Inače, sa njima se postupalo striktno po međunarodnoj konvenciji, jer smo time hteli da demantujemo Nemce koji su partizane u svojoj i domaćoj izdajničkoj štampi prikazivali kao „šumske bandite“. Uprkos takvom našem stavu, nemačka vojska je likvidirala svakog zarobljenog pripadnika naše vojske. A mi smo ih, ipak, kao balast vukli sve do oslobađanja Užica. Logor smo raspustili u toku prve nemačke ofanzive u Srbiji, odmah posle pada Užica i našeg povlačenja u pravcu Sandžaka. Svi oslobođeni zarobljenici su se priključili najbližim nemačkim jedinicama i ponovo stupili u borbu.
RADOINjA leži na Uvcu. Selo je pre rata imalo školu, ni malu ni veliku, onakvu kakve su postojale u većini sela u staroj Jugoslaviji. Posle rata podignuta je solidna nova školska zgrada, što je bio naš skroman dug tom selu i njegovom stanovništvu.
Bilo je to prvo selo u Sandžaku u koje sam ušao s Moravičkim odredom, povlačeći se iz Srbije posle prve neprijateljske ofanzive. Mene lično vežu mnoge uspomene za ovo selo.
Možda i zato što je Radoinja unapred predviđena kao naš punkt gde je trebalo obaviti velike poslove u vezi sa prihvatanjem i reorganizacijom partizanskih jedinica iz Srbije.
Uvac je dosta pitoma reka, ali je u vreme našeg prelaza, u decembru 1941. godine, bila prilično hladna, a vodostaj visok. Tada je Moravički bataljon imao pod oružjem desetak dečaka do 15 godina starosti. U momentu prelaženja ovi su se dečaci izdvojili i zajedno sedeli na sprudu. Bili su uznemireni. Videći da nešto nije u redu, predložio sam Ratku Sofijaniću da dečake prenesemo na drugu stranu reke, pa ćemo videti o čemu se radi.
Ratko i ja smo preneli po jednog momka, a ostale su poneli stariji borci. Crveneli su pomalo od stida pred svojim ratnim drugovima, ali su hrabro priznali da nisu plivači.
Kao što se svaki glas brzo i nadaleko pročuje, tako se proneo i glas o Radoinji kao sabirnom punktu Vrhovnog štaba. Partizanske jedinice, grupe i pojedinci počeli su da pristižu u ovo selo iz više pravaca, a ipak samo iz jednog – iz Srbije.
PETAR STAMBOLIĆ LOVAC NA MAČKE
U JEDNOM trenutku, dok smo prelazili Uvac.sasvim iznenada, ispaljena su dva metka na drugoj obali. Ratko žuri s polovine reke u pravcu pucnjave i komanduje: „K’ oružju“. Ja dozivam borce s one strane i pitam kakva je to pucnjava. Kad sam dobio odgovor da jedan borac gađa domaću mačku, naredio sam komandiru da ga odmah razoruža. I tek kad sam prešao preko reke, video sam da je „borac na mačke“ Petar Stambolić, koji se našoj koloni priključio u selu Alin Potok. Predložio sam da se vrati preko reke i prenese jednog dečaka. „Hoću“ – kaže – „preneću i dva samo da dobijem oduzetu pušku“. Svi su se smejali.
SUTRA: POKRETNA BANKA VRHOVNOG ŠTABA NESTAJE ISPOD BUKVE