Bilo je oluja u Beogradu, al se ove naše čine posebno strašnim, zato što ne znamo kakve su bile one koje su pogađale grad pre, tako da su ostale zabeležene kao najgore ikad.
Taj crni “rekord” bez sumjje pripada klimatskoj katastrofi iz 24. maja 1937. godine. Opisana je odmah kao “Strašni sud”. Sudeći po svedočanstvima tadašnjih Beograđana, nema sumnje da im je upravo tako i delovala.
– Ni najstariji Beograđani ne pamte strašniji pljusak sa gradom. Teško je naći reči koje bi makar i približno mogle da prikažu sav užas jedne noći u kojoj se činilo kao da je priroda htela da iskali sav svoj gnev – pisala je Politika dan kasnije.
A što ne mogu da dočaraju reči, onda mogu slike. Bile su jezive. Toliko jezive da ni posle mesec dana nisu prestajale da šokiraju, piše portal Kaldrma.
Čuveni američki časopis Life ih je objavio 21. juna uz kraći propratni tekst o onome što se zbilo uz navode da su neke ulice bile zatrpane sa skoro metar leda!
foto: Arhiva/Američki časopis Life
Počelo je naizgled bezazleno, kao promena vremena u kasnom proleću. Dan ranije, odnosno 23. maja u popodnevnim satima, oko sedam uveče, naglo je zahladnelo. Usledila su dva, tri pljuska, a iznad Avale je sevalo, ništa što bi trebalo da uzbuni narod.
Još su Beograđani priželjkivali osveženje u te, kako je ostalo zabeleženo, neobično tople majske dane: – Da hoće noćas kiša da pada! Fino će da se spava…
Kada su skazaljke prebacile u ponoć na 24. maj, grmljavina je odveć utihnula, a Beograd su u naletima kvasili pljuskovi.
Kafane su se kao retko kad rano isparznile, poslednji tramvaji i autobusi bili bez putnika. I dok su Beograđani spavali sa otvorenim prozorima, jer pljuskovi nisu dali preko im potrebno osveženje, stenografi su primali alarmantne vesti iz ostatka Srbije.
Čak je i ekspresni voz sa predsednikom turske vlade Ismetom Inenijem morao da bude vraćen ispred Niša zbog nepogode i leda. Sve više linija bilo je u prekidu. Nevreme je pustošilo zemlju. I kretalo se nezaustavljivo ka prestonici.
U 2.15 ujutro zaglušujuća tutnjava se približavala Beogradu. Snažan vetar je uz jak tresak zatvrao prozore, okna su se lomila u komade, staklo je pucalo.
Zemlja je počela da se trese, tvrdili su svedoci, i udarila je tako jaka kiša da su u trenu ulice poplavljene. Munje su parale nebo.
Već oko tri sata izgledalo je kao “Sudnji dan.” U prvi mah sitan led postatajo je sve krupniji. Lomio je crepove. Deca su vrištala.
U trošnim i sklepanim kućercima po siromašnijim delovima grada sve je škripalo, padalo, pucalo. Vetar je rušio nameštaj i posuđe, zatrpavao prostorije ledom. Voda je sve brže ulazila u kuće…
I tako predugih sat vremena. Drveće je bilo izvaljeno, sve se belilo kao da su smetovi grada okovali grad. Žice su visile sa bandera.
Nevreme je napravilo pustoš kod Bulevara Oslobođenja i u ulicama koje se od Južnog bulevara spuštaju prema Čuburskom potoku. A Čuburac neregulisan postao je od potočića nabujala reka. Probio je u naletu strugare i drvska skladišta braće Milosavljevića i Jovana Vujinovića.
U fabrikama „Srborit“, „Gođevac“, „Aleksić“ i „Jugorapid“ šteta je bila ogrmna.
– Ko bi se ovome nadao… Ovo je strahota koja nas, eto, staje puna dva miliona – odmah je procenjivao štetu Ignjatović, jedan od suvlasnika „Srborita“ čiji se svi parni kotlovi, kancelarije, kazani za impregnaciju, kamioni, mašine za topljenje asfalta nisu videli od mešavine leda i mulja visine puna dva i po metra!
Kraj oko Savinačke crkve teško je nastradao. Veliko crkveno imanje pod zakup je držao Bogosav Obradović, baštovan. Hektar je imao pod raznovrsnim cvećem.
A 24. maja stajao je sa ženom i troje male dece i i gledao u uništene zasade i razlupane staklene bašte u koje je sve uložio. – Ne mogu… Hoću da se ubijem! – izgovorio je uz suze, otrgao se od supruge i odjurio nekuda.
Nije ga bilo dugo, deca su plakala za ocem. – Sve što smo godinama zaradili – uložili smo ovde. Ustajali smo u tri sata da bismo radili. I baš juče mi muž kaže: “Vidi kako sve napreduje” – ispričala je gospođa Obradović.
U Sitničkoj ulici 5 kod trga “Mostar” jedva su izbegli tragediju. Šofer Laza Petrov tu je živeo sa majkom. Voda im je u bujici nadirala u stan. Obućar Milorad Tošić i krojač Đorđe Bonević su Lazi pomogli da izvuče majku iz suterena. Samo tren kasnije voda je već tamo bila do plafona!
Ali nije nepogoda udarila u sve delove Beograda. Topčiderski put od Senjaka do Gospodarske mehane bio je zasut ledom, međutim samo Topčidersko Brdo sa mnogobrojnim vilama i baštama ostalo je netaknuto.
Pojedini mesari su pokazali kako i u nesreći valja naći nešto dobro i kako ne treba ništa baciti. Ponudili su se odmah da pomognu čistačima koji su lopatama zgrtali led i kamonima odvozili do Dunava. Mesari su svojim kolima takođe skupljali led i nosili ga u svoja skladišta.
Mimoišlo je nevreme Točider, Rakovicu i Košutnjak, ali postradala su okolna beogradska sela poput Grocke, Malog Mokrog Luga, stanje u Velikom Mokrom Lugu, Kaluđerici, Leštanima bilo je više nego očajno. Grad i vetar su uništili voćnjake, mladu pšenicu, voće, povrće… Sve!
Padine prema Dunavu i u selu Vinči opustošila je oluja, Karaburma nije prošla ništa bolje. Ni na jednom drvetu nije ostala ni liska!
Vatrogasci su imali više od trideset veoma zahtevnih intervencija. Teško je postradao deo između kafane Mostar i starog Đurđevog brda (današnji Senjak) kod Vajfertove pivare.
Jatagan mala ličila je na prljavi vodopad usred Beograda. Ulice ispod nje i Bulevar Franše d’ Eparea nisu se ni videli od mulja i vode, a kako je novinar zapisao – ličile su na veliko žuto more.
Zoološki vrt, koji je u to vreme bio još uvek novina za Beograđane, je dobro prošao. Stradala je samo jedna roda. Na Dorćolu nije bilo kataklizmično kao na Voždovcu i kod Tehničkog fakulteta.
Bilo je više stotina povređenih Beograđana, ali, srećom, nije bilo poginulih ljudi.
Ipak, kada su se 24. maja 1937. raščićavale posledice nevremena na desetine mrtvih vrabaca ležalo je po parkovima ispod ogoljenog drveća u čijim su krošnjama valjda pokušali da se sakriju od leda.
Kurir