IMALI su 350 učenika i 20-tak zaposlenih u septembru 2014. godine. Danas, deset godina kasnije, najmlađu prestoničku osmoletku OŠ “Danilo Kiš” u naselju Stepa Stepanović pohađa 1.900 učenika, kolektiv broji 120 profesora, administrativnog i tehničkog osoblja i treća su škola po broju đaka u glavnom gradu.
Foto: Z. Jovanović
Iako su tek obeležili prvu deceniju postojanja, po uspesima đaka na gradskim, opštinskim i republičkim takmičenjima su rame uz rame sa školama koje imaju tradiciju dužu od pola veka i “na glasu” su. Samo prošle godine, u školu je stiglo 17 medalja za osvojeno neko od prva tri mesta u Srbiji iz matematike, geografije, biologije, fizike, sportova…
Prema rečima Anđelke Mirković, direktorke OŠ “Danilo Kiš”, škola je projektovana za 750 učenika u smeni, tako da ih je trenutno oko 400 više. Kao matematičar kaže da je, dobrom kombinatorikom zajedno sa kolegama, uspela da napravi raspored. Ipak, čini se da je problem nedostatka prostora počeo da se rešava, prirodno. Ove godine, počinje pad broja mališana stasalih za školu. Tri godine za redom upisiali su po deset odeljenja, prošle devet, a ove se očekuje sedam. I dok mnoge škole muku muče sa roditeljima, u “Kišu” taj problem nemaju. Kažu da su svi zajedno na odlčan tim.
PEHARI
Deca kad odu na sportsko takmičenje osvoje pehar i srećni su, dok iz fizike, biologije, matematike, dobiju diplomu i medalju. Desi se da ih zagube. Zato smo svoj deci, koja su prošle godine osvjili nagradu na republičkim takmičenjima kupili po pehar i uručili na svečanosti povodm dana škole.
– Imamo samo pozitivno iskustvo sa roditeljima – navodi Mirković. – Recimo, školsku himnu je napisao učitelj, komponovao otac koleginice, a roditelji su snimili matricu u studiju, radili produkciju i aranžman. Nedavno nam se pokvario električni pianino. Imali smo ideju da skupimo novac da kupimo pravi klavir mehanički. Jedan roditelj je znao da nam treba i našao u novinama, da Ivana Stojanov poklanja klavir. Profesorka muzičkog je poslala mejl, i od 2.000 pristiglih ona je odabrala nas. Njena majka je bila profesor muzičkog, želela je da škola dobije majčin klavir.
Foto: Z. Jovanović
Anđelka Mirković, direktorka škola
Škola je učesnik Erazmus projekata Evropske unije. Profesori su već bili u Italiji i Španiji na obukama za pravljenje aplikacija za pomoć u nastavi, i upoznali njihove obrazovne sisteme. Utisci su da su deca svuda ista i da im treba gradivo učiniti zanimljivim, kako im ne bi bilo dosadno u školi.
OTVORENA BIBLIOTEKA
Na ulazu u školu se nalazi biblioteka, gde svako od učenika može doneti knjigu, uzeti da pročita i vratiti. Takođe, u holu je drvena kutija u koju đaci stavljaju udžbenike, knjige za svoje vršnjake u unutršnjosti čije biblioteke nisu baš najbolje opremljene.
– Učionica je najlepši deo posla u prosveti. Čist entuzijazam. Kada uđete u učionicu, vi ste kao glumac koji je pripremio ulogu, ali savki put kad izađe na scenu mora da improvizuje – smatra Mirković. – Ne znate kako je ko od učenika raposložen, da li je dobio lošu ocenu. Ni u jednom drugom poslu nema te vrste pozitivne energije. Kada ih vidite kako su nasmejani i pozitivni, vama dan odmah bude lepši. Odrasli ne shvataju, vrše pritisak. Ako neko nije naučio istoriju, njemu je taj problem veliki kao kuća. Oni su prvi put suočavaju sa tim da sami to moraju da reše. Moramo im pomoći.
Neki iz prvih genaracija đaka već su završili fakultete. Jedna od učenica je zaposlena u čuvenoj laobratoriji Lomnosov. Bivši đak je i Vuk Galdović, najbolji vaterpolista na junirskom prvsnetsvu sveta, a učenik Viktor Višnjić dobio je stipendiju za Nadalovu tensiku akademiju. Ono što ovu školu razlikuje od drugih su i brojne sekcije – novinarsku koja piše i uređuje časopis “Kišovo pero”, folkolornu na koju su jako ponosni, saobraćajnu, literarnu..Pre tri godine, devojčice su bile najbolje u basketu “tri na tri” na Olimpijskim igrama koje je organizivala Svetska federacija za školski sport.