BIO je đak generacije OŠ “Đura Jakšić” na Kanarevom brdu, a tu tradiciju je nastavio i u Medicinskoj školi “Beograd” smer fizioterapeutski tehničar, gde je nedavno maturirao ponovo kao najbolji. Da je sve petice, tokom proteklih 12 godina, zaslužio isključivo svojim radom, Aleksa Jukić pokazao je i na prijemnom ispitu za upis na Medicinski fakultet. Sa ukupno 95 poena bio je na zavidnom 47. mestu za budžetske studije, iako skoro polovina prijavljenih, među kojima je najviše vukovaca i odličnih učenika, nije uspela ni da pređe “prag znanja” od 31 boda.
Foto: D Milovanović
Ovaj sjajni mladić, koji pleni svojim izgledom i pozitivnom energijom, bio je gost naše redakcije. Podršku, kako bi razbio “tremu” dale su mu mama Sonja i sestra Andrea. Zajedno sa tatom Vladanom, one su mu najveći oslonac u životu. Uz njega su da podele sreću, ali i one ružne trenutke. Jedan od tih, bio je i kada je Aleksi pre četiri godine dijagnostikovan dijabetes. Od tada je na insulinskoj pumpi. Ipak, ne dozvoljava da mu bolest menja životne planove. Ne odustaje, ni posle neprospavnih noći zbog kriza koje nailaze zbog skoka ili pada šećera. Hrabro korača napred.
– Oduvek su me interesovali medicina i sport, jer volim da pomažem ljudima. Izbor je pao na obrazovni profil fizioterapeutski tehničar, jer je to meni jedan od najlepših poziva – priča nam Aleksa. – Pokret je najbitniji za čoveka, za njegov svakodnevni život. Ovo zanimanje daje mogućnost i da se radi sa sportistima. U školi nije bilo lako, ali smo imali sjajne profesore koji su nam bili velika podrška. Najvžanije je slušanje na času, jer nastavnici ispričaju suštinu. Još sat-dva učenja kod kuće sasvim je dovoljno.
PRAVI UZOR
Aleksa je jedan kulturan i vaspitan momak. Učestvovao je u više vannastavnih aktivnosti i takmičenja. Bilo je sjajno imati ga za učenika. Pravi je uzor drugim đacima. Odlučno se nosi sa bolešću, koja ga nije sprečila da bude najbolji u svemu što radi – rekao je Predrag Jovanović, direktor Medicinske škole.
Aleksa priznaje da je ponekad bio i kampanjac, ali kada dođe vreme za odgovaranje, kontrolne i pismene, zagreje se stolica. Nema ni izlazaka, ni društva. U srednjoj školi najmanja ocena koju je dobio bila je trojka, i to iz srpskog jezika i književnosti. Kaže da Medicinska škola “Beograd” pruža odlično i funkcionalno znanje, što je u ovoj struci i najbitnije. Posebno je korisno, što ima praktične nastave u zdravstvenim ustanovama.
– Posle škole smo osposobljeni da odmah počnemo da radimo kao fizioterapeuti, što je svakako najbitnije – smatra Aleksa. – Za prijemni na medicini sam se spremao od oktobra. Bio je izuzetno težak. Koliko god sam učio, neke zadatke sam prvi put video na testu. “Hendikep” za nas iz medicinskih škola je što, za razliku od gimnazijalaca, nemamo hemiju i biologiju sve četiri godine. To su predmeti koji se polažu na prijemnom za medicinu.
Želja mu je da specijalizira endokrinologiju ili neurologiju. Iako kaže da se ujak, koji je lekar, nije mešao u njegov izbor profesije, priznaje da mu je on uzor i da je potajno imao uticaja.
– Osim porodice, koja je uvek uz mene, velika podrška mi je bila razredna Tamara Spasojević – kaže Aleksa. – Ne samo meni, već celom odeljenju. Ona je divna žena, koja nam je mnogo pomagala. Prvenstveno je dobar čovek, a onda i profesor i razredni starešina.
Trenirao je odbojku, a sad samo odlazi u teretanu. Učestvovao je i na takmičenju iz istorije, pisao rad na temu Holokausta i žena.