NI rekordno visoke temperature, koje su prethodnih nedelja išle i do 40 stepeni Celzijusa, nisu poremetile vodosnabdevanje u prestonici, niti će se to dogoditi ukoliko se tropski talas ponovi. Bez obzira na nesavesne potrošače koji tokom vrelih letnjih meseci gradskom vodom pune bazene, hlade dvorišta i navodnjavaju bašte, sistem beogradskog vodovoda od gotovo 4.500 kilometara cevi je bezbedan, stabilan i koncipiran tako da našu prestonicu svrstava među desetak gradova u svetu koji mogu da se pohvale najčistijom vodom za piće.
D.MILOVANOVIĆ
Svaki korak tokom prerade vode, od momenta kada se tečnost zahvati iz Save, pa sve dok ne krene ka potrošačima, ispituje se u laboratorijama. Voda prvo prolazi kroz proces bistrenja, zatim kroz sistem ozonizacije ide u peščane filtere i filtere sa granulisanim ugljem. Takođe, od pre nekoliko godina, u skladu sa pravilima Evropske unije, i beogradska voda prolazi proces dezinfekcije kroz ultraljubičaste (UV) zrake. Od momenta kada neka količina vode uđe iz Save u pogon na Makišu, potrebno je oko četiri sata da, prečišćena i bakteriološki ispravna, “krene” ka potrošačima.
D.MILOVANOVIĆ
Koliko je ceo sistem JKP “Beogradski vodovod i kanalizacija” složen, zahtevan i neprekidan proces, reporteri “Novosti” uverili su se u pogonu za preradu vode Makiš. Kako podseća Vladimir Mandić, rukovodilac ovog proizvodnog pogona, koji je bio naš domaćin i vodič tokom posete “Vodovodu”, ovo postrojenje izgrađeno je 1987. godine, kada su gradske vlasti donele odluku da se više ne prerađuju podzemne vode, nego da se tečnost uzima direktno iz reke Save.
Splavovi najveći zagađivači
NAŠ sagovornik kaže da su najveći zagađivači Save u priobalju splavovi, kojih od Ostružnice do vodozahvata u Makišu ima više od 2.000.
– Mi u “Vodovodu” imamo mnogo problema sa ljudima koji ne poštuju vodoprivredne objekte iz kojih se crpe voda za piće. Uzurpiraju naše resurse, buše bunare i koriste tu vodu kao tehničku, što nama smanjuje dotok vode ka fabrikama za preradu. Priključe se na reni bunar, na vodu i struju, i nikom ništa.
– Posle gradnje prvih fabrika na Banovom brdu 1963. i na Novom Beogradu 1970. godine, javila se potreba za novim postrojenjima jer se grad širio – priča Mandić. – Tada se primetilo da novoprimenjeno rešenje sa reni bunarima ima nedostatak, odnosno da izdašnost zavisi od vodostaja Save i prirodnih procesa. Zato se došlo na ideju da se gradi postrojenje koje će na malo skuplji, ali savremeniji način da prerađuje vodu. Tako je nastao Makiš.
D.MILOVANOVIĆ
Prema Mandićevim rečima, sa Makiša u ovom momentu može da ide i 4.000 litara u sekundi, ali je bolje imati deo u rezervi, te je današnji prosek 3.800 litara u sekundi. Ta proizvodnja ide u dva pravca, ka Banovom brdu, odakle se potiskuje ka centralnim gradskim zonama i levoj obali Dunava. Drugi pravac je prema rezervoaru Žarkovo, za južne delove grada i prigradskih delova.
– Naša “biblija” je Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće, po kome mi obrađujemo vodu i svako odstupanje od toga mora da se što pre reši da bismo u grad potisnuli kvalitetnu tečnost – objašnjava Mandić. – Pogon “Makiš 2” je pušten 2015. u rad, čime je vodosnabdevanje Beograđana konsolidovano, u odnosu na ranije godine kada se dešavalo da reni bunari “ispadaju” iz sistema.
Savsko jezero – rezerva
KADA je 1987. završena izgradnja postrojenja Makiš,
istovremeno sa zahvatom vode iz Save napravljena je i dvonedeljna rezerva vode za hitno napajanje vodom policije, bolnica, a stanovništvo bi se napajalo sa cisterni koje bi bile u celom gradu raspoređene u slučaj neke kontaminacije. Ta rezerva je Savsko jezero.
– Srećom, nikada nismo koristili tu rezervu jer nikad Sava nije bila toliko zagađena niti je bilo kontaminacija koje mi nismo mogli da preradimo – dodaje Vladimir Mandić.
Voda kroz cevi u srpskoj prestonici teče još od drugog veka nove ere, kada su Rimljani napravili prvi vodovod koji je kretao od Lipovičke šume, jer nisu hteli da se oslone na prirodu Save i Dunava, koji vrlo često znaju da se zamute.
– Taj vodovod izgrađen je od čuvenih rimskih cigli. U rimsko doba snabdevao je vojni logor i izdvojene straže, u tursko doba džamije, hamame, a kada se Srbija oslobodila od Turaka, ostalo je samo napajanje česama.
Cevi u Cvijićevoj iz 1945.
Imamo gubitke i na našoj infrastrukturi koja je na pojedinim delovima toliko stara da je praktično za Ginisa – kaže Mandić. – Recimo, u Cvijićevoj ulici postoji cevovod iz 1945, a u okolini Kalemegdana čak i stariji, još od pre Drugog svetskog rata. Nije tu stvar loše infrastrukture, nego su u pitanju vibracije od saobraćaja koje utiču na stabilnost cevovoda.
I kad se dogode havarije, trudimo se da to što pre rešimo, da Beograđani to ne osete.
Malo ko zna da je Beograd dobio savremeni vodovod dok su se mnogi evropski i svetski gradovi snabdevali sa javnih česama. Tadašnji gradonačelnik prestonice Vladan Đorđević, lekar po struci, rekao je da voda treba da bude toliko jeftina da uđe u svaku “bolju” kuću. Zahvaljujući specifičnom projektu cevovoda inženjera Oskara Smrekera iz 1892. godine, naš vodovod nije podeljen na tehničku i pijaću vodu, kao što je slučaj u svetu, te tako sa svih slavina u gradu teče voda koja je bakteriološki ispravna za piće, čak i ona kojom se peru ulice! Sva voda koju 1,6 miliona Beograđana pije, dolazi isključivo iz Save.
Za razliku od vododovda koji je u rad pušten 12.jula 1892. godine, kanalizacija postoji od 18. septembra 1905. godine, i od tog datuma Beograd je postao evropski grad sa savremenom vodom i kanalizacijom – zaključuje naš sagovornik.