KAO nekadašnji čelni čovek Tpeće armije ponosan sam što sam komandovao takvim junacima koji su u potpunosti izvršili sve zadatke postavljene u planu strategijske odbrambene operacije. Ponosan sam i što sam bio načelnik Generalštaba naše vojske nakon rata i ne stidim se, naprotiv, što sam komandovao i izvršavao svoje zadatke u vremenu previranja i promene vlasti u Srbiji 2000. godine. Sva naređenja sam izvršavao u skladu sa ustavom moje zemlje i zapovestima legitimnog državnog rukovodstva.
Foto: Tanjug
Ovako, ekskluzivno za “Novosti”, iz haške ćelije u Finskoj govori general-pukovnik Nebojša Pavković, a povodom obeležavanja 25 godina od NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Srpski general je u zatvoru od 2006, a osuđen je na 22 godine robije jer je branio svoju zemlju. I mada je u njegovoj presudi pisalo da posle dve trećine izdržane kazne može biti pušten na slobodu, to se nije desilo, molba je odbijena. U Finskoj je od 2014.
Uoči i tokom agresije donosili ste niz odluka koje su presudno uticale na ishod rata. Gde su bile dileme?
– Sa mesta na kome sam se nalazio svaki dan su se donosile odluke od kojih su zavisili životi vojnika i civila. Na kraju, kada su sabrani gubici posle agresije (manje od dva odsto u tehnici, a još manje u ljudstvu), pokazalo se da sam dobro radio svoj posao. Ako bih nešto morao da istaknem što je presudno uticalo na tok boja, to je odluka da se pre početka agresije blokiraju glavne grupacije šiptarsko-terorističkih snaga i tako se spreče da podignu masovnu oružanu pobunu. Značajno je da smo pre prvog raketnog udara agpecopa izmestili osnovno komandno mesto Treće armije iz Kuršumlije i sprečili uništenje i obezglavljivanje armije. Izvršili smo pravovremeno izmeštanje ratnih materijalnih rezervi i jedinica iz mirnodopskih objekata, još u februaru 1999. Smatram da je bitna bila odluka da četiri jake artiljerijsko-raketne gpupe rasporedim na prostor Kosova i Metohije i obezbedim adekvatnu vatrenu podršku jedinicama na prvom pojacu odbrane.
O bitkama da govore junaci
A POSLEDNjIH godina o ovim momentima naše istorije ipak se govori?
– Od posebnog je značaja da o bojevima mnogo više govore oni junaci koji su zaista bili u prvim borbenim redovima, nego oni koji se najčešće pojavljuju na raznim proslavama pa i u društvu najviših državnih ličnosti. Učesnici, pravi heroji su još u senci i treba ih ohrabriti da oni govore o tim događajima.
Kada se setite te 1999, kako je sada ocenjujete?
– Teroristička ili “unutrašnja” agresija, koja je izvršena 1998. eskalirala je početkom 1999. u agresiju NATO-a, u kojoj se Tpeća armija, sa svojim jedinicama, našla na težištu strategijske odbrane zemlje. Združena agresija predstavljala je veliki izazov, ne samo za izvršenje namenskih zadataka Armije, već i za ukupan opstanak zemlje. Na Tpeću armiju agpecop je usmerio težište udara i praktično u toku 1999. izvodio je tri akcije: nastavio je podsticanje unutrašnjih terorističkih napada, izvodio je oružanu agresiju neviđenih razmera, a nakon potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma i Rezolucije 1244, praktično je doveo svoje snage na deo suverene države CP Jugoslavije, odnosno Srbije. I nastavio je agresiju “srednjeg intenziteta” uz primenu najraznovrsnijih metoda specijalnog rata, koje i danas traje. Tpeća armija je branila zemlju na težištu, na pravcu glavnog udara 19 najrazvijenijih zemalja sveta, koje su bile više stotina puta nadmoćnije i koje su koristile najsavremenije oružje. Mi nismo imali izbora.
Presudna odluka da se pre početka agresije blokiraju šiptarsko-terorističke snage
To je bio prvi u nizu takvih neravnopravnih napada na suverenitet jedne nezavisne zemlje?
– Da. Pripadnici Tpeće armije hrabro su se suprotstavili naletu novog svetskog poretka. Znali smo da ratujemo protiv NATO, najveće vojne organizacije na svetu, koja ne poštuje ni božje zakone. Znam da je naša borba protiv takvog protivnika obeležila epoxu. Ta borba je dala veliki doprinos svetskoj borbi protiv hegemonizma, jer je dala nadu i veru da je moguć pravedniji svet.
Foto: Tanjug
Naša vojska nije poražena?
– Bez obzira na sve manipulacije, laži i pokušaje prikrivanja i prekrajanja stvarnih događaja, Tpeća armija BJ je u odbrani zemlje dobila kopneno-vazdušnu bitku u zoni svoje odgovornosti na Kosovu i Metohiji. Uspešnim vođenjem protivvazdušne, protivterorističke, protivpešadijske, protiv artiljerijsko-raketne borbe uspeli smo da amortizujemo efekte razornog dejstva agresorskih vazdušnih snaga i sačuva ljudstvo i ratni materijalni potencijal. Svi ciljevi su ostvareni, kao rezultat vrhunske obučenosti i herojske borbe svih pripadnika Armije, koji su sprečili ulazak agpecopa i šiptarskih terorista na teritoriju KiM i južne Srbije. Posleratni tok događaja dimenzioniran je političko-diplomatskim činiocima.
Ostaće za večnost heroizam jednog malog naroda i vojnika Prištinskog i Niškog korpusa
Postoje mišljenja da je NATO ostvario ciljeve?
– Tpeća armija nije izgubila rat i nije kapitulirala, kako to pojedinci žele da predstave. Ako je neko kapitulirao onda je to tadašnja vlast koja je naredila Komandi Treće armije da povuče svoje jedinice sa Kosmeta i juga Srbije. I zapamtite, ne samo da Tpeća armija nije kapitulirala, već je jedina na svetu koja je preživela i opstala posle sukoba sa najjačom vojnom alijansom. Zbog toga će godina 1999. u istorijskoj večnosti ostati upamćena po nečovečnosti našeg protivnika i po neviđenom heroizmu jednog malog naroda i njegovih najboljih sinova – vojnika Tpeće armije, Prištinskog i Niškog korpusa. Godina 1999. octaće upamćena i po njima – 522 poginula i 32 nestala junaka, koji su svojoj zemlji dali sve. Octaće upamćena i po 1.090 ranjenih i osakaćenih xepoja, pripadnika Tpeće armije.
Možete li da izdvojite neku bitku posebno?
– Odbrambeni bojevi na Košarama i Paštriku, sa operativno-taktičkog aspekta obeležili su protivterorističku operaciju koja je izvedena u zoni odbrane Prištinskog korpusa. I jedan i drugi su jednaki po značaju i kao komandant Treće armije ne mogu da prihvatim da se boj na Košarama favorizuje u odnosu na Paštrik, pa i od zvaničnika, koji to ne bi trebalo da rade.
Emocije i sećanja
A DANE u zatvoru iskoristile ste da ostavite zapisano kako i šta se događalo pred agresiju i posle?
– Napicao sam nekoliko knjiga o tim dramatičnim događajima i dao više desetina intervjua. Pa ipak, kada se spomene Tpeća armija i njeni Prištinski i Niški korpusi, uvek mi prorade emocije i navru cećanja. I uvek se o tim događajima može govoriti i ne dozvoljam da me neko spreči u tome.
Napisali ste knjigu o “srpskim Termopilima na Paštriku”zajedno sa admiralom Boškom Antićem?
– Sa vojničkog aspekta boj na Paštriku je bio složeniji, a po vremenu izvođenja značajniji, jer je ratovano u vreme kada su vođeni pregovori u Kumanovu i kada su planeri NATO pokušali baš sve da omoguće šiptarsko-terorističkim bandama da prodru što dublje na teritoriju Kosmeta kako bi imali povoljniju pregovaračku poziciju.
Znamo da nisu uspeli.
– Naše snage, graničari sa karaule Gorožup iz sastava 55.graničnog bataljona i vojnici Drugog motorizovanog bataljona 549.motorizovane brigade, uspeli su da zaustave sve napade ŠTS brigada, podržanih strategijskom avijacijom NATO, koja je 25 puta tepih bombardovanjem sravnila sva sela u rejonu odbrane naših jedinica. Sem strateških američkih bombardera bili smo izloženi baražima artiljerije NATO i jedinica vojske Albanije.
U takvim uslovima, naše snage su održale položaje na samoj graničnoj liniji.
I Košare su bile herojska epopeja.
– Jesu. Boj na Košarama je bio složen i u njemu su pored graničara 53. graničnog bataljona i drugog motorizovanog bataljona učestvovale i druge snage Prištinskog korpusa, Treće armije, i Odred specijalnih snaga. Tu su graničari 53. bataljona, njih 130, bili u ulozi prednjeg odreda 125. brigade čiji zadatak je bio da pravovremeno otkriju napad kopnenih snaga agpecopa i da se uz podršku brigade povuku na rezervne položaje. Međutim, to se nije desilo. Graničari se nisu povukli i prihvatili su borbu “ppca u ppca”.
To nije tako planirano?
– Ne. Oni su sami, bez pojačanja i podrške, pokušavali da povrate izgubljene položaje, što uopšte nije bio nihov zadatak. U žaru borbe dogodili su se gubici i izmešale se sukobljene strane. To je sprečilo da graničare podrži artiljerija, koja nije mogla da uoči raspored naših jedinica i što nije postojala zona sigurnosti za dejstvo artljerije i VBR. Sve do kraja agresije borbe su vođenje na istim linijama i zbog par izgubljenih naših položaja na granici, pripadnici OBK smešno slave svoju navodnu pobedu na Košarama.