Šta novi-stari predsednik ovog puta donosi Americi, planeti, Balkanu i Srbiji – pita se jedan beogradski “Nedeljnik”, iako mi nije jasno zašto nagađaju, kad su prosto mogli da urade “ekskluzivni intervju” sa Trampom, kao pretprošli put kada se kandidovao za najvišu poziciju u Americi.
Foto Z. Jovanović
Sada im je ovakva “ekskluziva” izmakla, a oni moraju da imaju ekskluzivu, jer ih ona čini ekskluzivnim, što je “fensi”. Tako su, na primer, imali potpuno ekskluzivne kolumne Marija Vargasa Ljose koje je pre njih objavljivao samo “Pais”. Moguće je da, kao što Tramp pojma nije imao da je dao ekskluzivni intervju za ovaj “Nedeljnik”, ni Ljosa nije znao da piše ekskluzivne kolumne za taj časopis. Ili je i mejlove sa kolumnama koje je ovaj književnik slao “Nedeljniku”, kao što tvrde da je bio slučaj sa Šutanovcem, presretao Vulin pa ih prosleđivao “Paisu” da podvali ovom mediju i diskredituje ga?
Dakle, pošto ovaj put nije bilo ekskluzivnog intervjua sa Trampom, napravljena je jedna druga vrsta ekskluzivnog falsifikovanja. Pišući o Trampovoj pobedi, dopisnik ovog “Nedeljnika” iz Rima, Željko Pantelić, citira jednog od otaca osnivača SAD Bendžamina Frenklina koji, u Pantelićevoj interpretaciji, još 1787. Amerikance upozorava na Trampa. “I na kraju reč-dve o američkoj demokratiji i njenoj žilavosti. U noći kad je usvojen američki ustav, jedna gospođa je pitala Bendžamina Frenklina: ‘Profesore, kakav ćemo oblik vladavine imati?’ Frenklin je podigao pogled i očinski odgovorio: ‘Demokratiju, ako budete znali da je branite’. Dva i po veka kasnije Frenklinov odgovor je validniji nego ikad”, piše Pantelić u kreativnom zanosu.
Da se radi o kreativnom zanosu prvo pokazuje Pantelićev opis događaja iz kojeg se stiče utisak da je lično video Frenklina kako podiže pogled i “očinski” odgovara. Ovoga prosto nema, jer podizanje pogleda i “očinski” ton odgovora ne pominje izvor ove priče, delegat iz Merilenda na Ustavotvornoj skupštini Džejms Mekhenri koji je ovaj razgovor zapisao u svom dnevniku. Malo veći problem od ovog izliva maštovitosti je način na koji se “jedna gospođa” (Elizabet Pauel iz Filadelfije) obraća Frenklinu – “profesore”. Bedžamin Frenklin, iako je osnivač i prvi predsednik Univerziteta u Pensilvaniji, nikada nije bio profesor. Enciklopedija “Britanika”, na primer, za njega navodi da je bio štampar i izdavač, pisac, pronalazač, naučnik i diplomata, ali ne i profesor. Prema Mekhenrijevom svedočenju, obratila mu se sa “doktore”, što Frenklin jeste bio. Netačno je i što Pantelić navodi da se ovaj razgovor odigrao u “noći kada je usvojen američki ustav”. Ustav je usvojen 17. septembra 1787. i Ustavotvornoj skupštini nije prisustvovala nijedna žena, pa ni veoma uticajna gospođa Pauel. Prema Mekhenriju, razgovor je vođen dan kasnije, 18. septembra.
Sada dolazimo do zaista problematičnog momenta u ovom nadasve pogrešnom citiranju – dok Pantelić tvrdi da je Frenklinov odgovor bio “demokratiju, ako budete znali da je čuvate”, Mekhenri piše “republiku”. Dakle, prema jedinom poznatom izvoru ovog citata (Pauelova je kasnije tvrdila da se i ne seća tog razgovora sa Frenklinom), Mekhenriju, onako kako ga je on zapisao i kako je pohranjen u Kongresnoj biblioteci, dijalog je izgledao ovako: “Jedna gospođa je pitala dr Frenklina ‘dobro doktore, šta ćemo imati, republiku, ili monarhiju?’ – Republiku, odgovorio je doktor, ako budete mogli da je čuvate”.
Postavlja pitanje, da li Željko Pantelić sve ovo nije znao pa se samo nalupao, ili je pokušao da citatu pristupi u stilu “ako se koncept teksta ne slaže sa citatom, utoliko gore po citat”. Cilj filozofskog sistema koji Pantelić gradi jeste da je Tramp poguban po demokratiju (republika se ne dovodi u pitanje), pa je baš zgodno za kraj teksta iskoristiti “proročku” misao, praktično zavet jednog od očeva osnivača Sjedinjenih Država. Ovako iskrivljena, falsifikovana, Frenklinova misao se koristi kao upozorenje na Trampa, dokaz da je on opasnost po američku demokratiju i, konsekventno, pošto su SAD svetionik demokratije, po čitav svet. Amerikanci, kako Pantelić insinuira, pošto je Frenklinov odgovor “danas validniji nego ikad”, nisu umeli da čuvaju demokratiju, jer je Tramp za nju smrt i sama njegova pojava na američkoj političkoj sceni, kako nam tvrdi armija i stranih, i domaćih analitičara, najočiglednija manifestacija “krize demokratije”. Krizu ne predstavlja skandalozno ponašanje američke oligarhije u suočavanju sa Trampom, nego njegovo samo postojanje i pobeda na izborima. Ako to prenesemo na domaći teren, “krizu demokratije” u Srbiji ne predstavlja skandalozno ponašanje najvećeg dela opozicije, nego činjenica da Vučić postoji i pobeđuje na izborima.
Istina je, međutim, ne samo da je Tramp, što Ciceronu nije pošlo za rukom, uspeo da sačuva republiku i, kako stvari za sada stoje, zaustavi dalju imperijalizaciju Amerike (da, Tramp je, uveren sam, u svojoj suštini anti-imperijalista, ali o tome neki drugi put), nego i da američku demokratiju spasi od iskvarenosti aktuelne oligarhije.
Mislim da nema boljeg načina da ovaj tekst o jednom falsifikatu završim citatom glavnog i odgovornog urednika “Nedeljnika” za koji Pantelić piše, Veljka Lalića, napisanog u kolumni objavljenoj, ironije li, u istom broju. “Da biste govorili istinu, morate da znate istinu”, sasvim je ispravno napisao Lalić i (nesvesno?) sravnio sa zemljom svog dopisnika iz Rima.