NA jednom saobraćajnom znaku na Vračaru video sam jedan očigledno „sveže“ zalepljen stiker, sa nabrojanim studentskim zahtevima, a pored svakog od njih bilo je jedno upečatljivo, crveno „X“, valjda kao jasan znak da nijedan tih zahteva nije ispunjen.
Foto: Printskrin
U isto vreme, stiže vest da je Vlada Republike Srbije donela Rešenje kojim se obezbeđuju sredstva u iznosu od 12,01 milijardi dinara za visoko obrazovanje i studentski standard. Na ovaj način se taj budžet povećava za 20 procenata. To je još ranije najavljeno i time se ispunjava četvrti od čuvenih zahteva još čuvenijih studentskih plenuma.
A šta je sa ostalim zahtevima? Oni su, verovatno tenedenciozno, formulisani široko i na način koji omogućava da se njima manipuliše. Ali, ono što je još veći problem je što sa jedne strane postoji štetan i potencijalno veoma opasan otpor prema svakoj vrsti dijaloga kojim bi se moglo doći do rešenja ove svojevrsne „talačke situacije“, kako ju je nazvala Ljiljana Smajlović pre neko veče na „zarobljenom“ javnom servisu. Rekla je još jednu stvar o kojoj bi svi trebalo da razmisle, parafraziraću – „Pa i da smo tri meseca ratovali, trebalo bi da razgovaramo“.
I to je tačno, trebalo bi da razgovaramo. Jer, šta je alternativa razgovoru? Alternativa razgovoru su građanski sukobi, nemiri, put u haos i bezvlašće koje, siguran sam, ne priželjkuje niko osim agresivne i (pre)glasne manjine za koju se slobodno može reći da zloupotrebljava dobronamerna osećanja naših studenata, ali i naših komšija i rođaka, naših prijatelja, braće i sestara koji su uvereni da čine „pravu stvar“. A toj manjini dobrobit naše zemlje očigledno nije u prvom planu, i to dokazuje iz dana u dan. Dokazuje tako što je stvorila atmosferu u kojoj je „jeres“ da se kaže da su studentski zahtevi ispunjeni. Atmosferu u kojoj bi neko ko bi samo i pomislio da bi trebalo da se razgovara bio proglašen „sendvičarem“ i postao izložen najstrašnijim pretnjama i pritiscima.
Ali, hajde da se vratimo na zahteve. Sada je stvar prilično jednostavna. Vlada kaže da su zahtevi ispunjeni. Ja se sa tom tvrdnjom slažem i u nastavku ću to i obrazložiti. A ko ne misli da su zahtevi ispunjeni – pre svega tu mislim na one koje su zahteve i postavili – trebalo bi jasno da kaže: „Da, zahtevi su ispunjeni“ ili „Ne, zahtevi nisu ispunjeni, iz tog i tog razloga, evo šta još nedostaje…“ U krajnjoj liniji, sama činjenica da se zahtevima izlazi u susret bi trebalo da dovede do nekog oblika deeskalacije, a ne radikalizacije. Radikalizacija dolazi kada te neko ignoriše, zatvara, progoni, ne kada daje sve od sebe da ti izađe u susret.
Kada je reč o prvom zahtevu – objavi celokupne dokumentacije koja se tiče rekonstruisanja železničke stanice u Novom Sadu, svakako je reč o prilično neodređenom pojmu jer se ona može odnositi, kako na najbitnije i suštinski značajne dokumente, tako i na npr. fakture za taksi usluge. To ostavlja prostor za manipulisanje od strane onog koji treba da „odluči“ da li su zahtevi ispunjeni, ali treba biti pošten i priznati da Vlada RS nije dugo kalkulisala, već je odmah na sajtu objavila veoma obimnu dokumentaciju od 559 linkova sa 13.042 dokumenta. Bilo je komentara da Vlada dokumente dostavlja „na kašičicu“ ali sumnjam da je to adekvatna konstatacija ako se uzme u obzir broj dostavljenih isprava. Zatim je prošlo gotovo mesec dana, uz svakodnevne proteste, ali niko se nije oglašavao u vezi toga čega eventualno među dokumentacijom nema. „Nedeljnik“ je prvi taksativno objavio 23. januara šta nedostaje, pozivajući se na jedan od studentskih portala. I 27. januara (samo jedan radni dan od te objave) predsednik Vučić je održao konferenciju za štampu na kojoj je obavestio javnost da je dostavljena dokumentacija za koju su studenti naveli da nedostaje. Napomenuo je da su to isprave koje ni država ni Infrastruktura železnice nisu morale da poseduju, kao npr. ugovori sa podizvođačima i njihovim podizvođačima. Za samo jedan dan, Vlada je dopunila sajt, i sada su tu već 583 linka tj. preko 25.000 dokumenata. Neki su se profesori u emisijama čak žalili da je vlast dostavila i previše isprava.
Zapitajmo se svi, kakav je to signal? Da li ovakav odnos ukazuje da se nečim kalkuliše ili da je Vlada predusretljiva i proaktivna, i to u situaciji kada sa druge strane praktično nema sagovornika. Uz sve to, sa svih adresa – od Ministarstva građevine, Infrastrukture železnice i Predsednika države u više navrata upućivan je nedvosmislen i jasan poziv stručnoj javnosti (a i svima ostalima) da ukažu ako još nešto nedostaje.
Drugi zahtev odnosi se na potvrdu nadležnih organa o identitetu svih lica za koja postoji osnovana sumnja da su fizički napala studente i profesore, kao i pokretanje krivičnih postupaka protiv njih. Zahtevano je i razrešenje pomenutih lica ukoliko se pokaže da su javni funkcioneri. U vezi toga, predsednik je obavestio javnost da je protiv 37 lica pokrenut predistražni postupak zbog napada na studente tokom protesta. Niko nikada nije ukazao da je bilo ko ekskulpiran odgovornosti zbog napada na studente. Vrhovna tužiteljka je pozivala na sastanak kako bi upoznala studente i profesore sa predmetima u radu, ali niko nije prihvatio ni ovu pruženu ruku. Takođe, među tim licima su evidentirana dva funkcionera i oni su podneli ostavke. Niko nije ukazao da bi bilo ko još trebalo da bude razrešen.
Odbacivanje krivičnih prijava protiv uhapšenih i privedenih studenata na protestima, kao i obustava već pokrenutih krivičnih postupaka, predstavljali su treći studentski zahtev. Imajući u vidu da izvršna vlast ne može da utiče na rad pravosuđa, umesto obustave postupaka, predsednik Srbije doneo je 13 odluka o pomilovanju procesuiranih studenata i profesora čime je zahtev ispunjen. Niko nije osporio ni ovu činjenicu.
Kada je reč o četvrtom zahtevu, njega smo već pomenuli i on se odnosi na povećanje budžeta za visoko obrazovanje i studentski standard. Ovaj zahtev je ispunjen i baš niko nije osporio ovu činjenicu iako će ova odluka da košta budžet RS preko 100.000.000 evra.
To su zahtevi. Drugih zahteva nema. Na stranu što je „pride“ pala i Vlada i što je gradonačelnik Novog Sada podneo ostavku. Ja zaista ne vidim u kom svetu ovi zahtevi nisu ispunjeni. Na stranu što su, po mom mišljenju, bili neuobičajeni i vaninstitucionalni. Sada valjda treba da se „podnosioci“ zahteva izjasne. A njihovi „dobronamerni“ savetodavci možda mogu da odgovore i na neka od ovih pitanja: Da li postojeći postupak protiv optuženih nije dovoljno efikasan, iako imamo hapšenja u brzom roku, sa ekstremno brzim veštačenjem? Da li je bio ko izostavljen tj. zaštićen od gonjenja? Da li se bilo šta skriva od strane vlasti kada je nezgoda u pitanju? Da li se vode predistražnje radnje u pogledu eventualne korupcije?
Jasno je da studenti iz ove situacije žele da izađu kao pobednici. Oni to, suštinski, i jesu – svakako nije gubitnik onaj kome su svi zahtevi ispunjeni. Problem je u manjini koja ne želi studente da vidi kao pobednike, već želi da svi građani Srbije budu gubitnici.
I još jedna stvar – ukoliko cilj jeste građanski aktivizam radi utvrđivanja činjeničnog stanja paralelno sa krivičnim postupkom (koji je jedini zakoniti postupak u pravnom sistemu Srbije) – logično bi bilo da studenti, kako god bili organizovani i kako god odlučivali, donesu odluku o izboru tima koji ce razgovarati sa izvršnom vlašću, a pre svega sa Ministarstvom građevine, Vrhovnim tužilastvom i Infrastrukturom železnice. Takođe bi logično bilo da u tom timu budu profesori Pravnog fakulteta, advokati kojima je uža specijalizacija krivično i korporativno pravo, profesori Građevinskog fakulteta, veštaci koji nisu već angažovani u krivičnom postupku (Građevinski fakultet u Beogradu ima sukob interesa budući da je jedan profesor već pritovoren u krivičnom postupku), te eventualno profesori Tehnološkog fakulteta. To bi bio svrsishodan sastav, dok bi uključivanje političara, profesora ustavnog, porodičnog ili grana prava koji nikako ne mogu da pomognu u utvđivanju činjenica, kao i profesora bilo kog drugog fakulteta, bilo prosto političarenje i u potpunosti bi mašilo poentu onoga što je predstavljeno kao svrha protesta. Ovo bi bilo korisno i lekovito za društvo koje bi u tom slučaju iz čitave ove krize izašlo još jače. Bojim se da je takav, pozitivan ishod mnogima „trn u oku“ i da su oni Srbiji namenili drugu ulogu – siromašnog, dežurnog krivca. Verujem da će i studenti umeti da prepoznaju takve dušebrižnike i da će svoje odluke donositi u korist naše Srbije, koju jedino imamo i najviše volimo, a nikako u interesu onih koji bi da nas zavade i unazade.