PREMIJER Srbije Miloš Vučević govorio je za “Jutro”, na Prvoj televiziji, o nasilju na Gradsku kuću i zaposlene u Novom Sadu koji se dogodio u petak.
Foto: Druptvene mreže
Vučević je istakao da je nasilje nažalost postalo sastavni deo borbe za jednu grupu političara, predstavnike bivšeg režima, da se društvo navikne da je to prirodan put da se dođe na vlast te da nije potrebno izjašnjavanje građana u demokratskim oblicima.
-Ono što se desilo u petak u Novom Sadu je klasičan vid političkog terorizma, sami sebi date za pravo da upadnete u Gradsku kuću, kancelarije gde radi gradonačelnik i njegovi saradnici, da umesto zastave okačite neku krpu, da blokirate ulaze u Gradsku kuću da ne mogu građani da ulaze i dobijaju usluge koje dobijaju svakdonevno. U toj zgradi u centru grada radi gradonačelnik i članovi gradskih veća. To nije mesto gde dolaze odbornici. Njima tu nije mesto, osim da dođu da razgovaraju, ali oni su došli da rasteraju zaposlene. Ja sam se šokirao kada sam čuo šta Marinika Tepić izgovarala sekretaricama koje rade u kabinetu gradonačelnika i rekla im “Bežite, mi smo to preuzeli”. Kao u vreme okupacije, mi vas sve proterujemo.
Premijer je naglasio da to nema veze s tragedijom u Novom Sadu, koja se desila 1. novembra.
-To nema veze ni sa čim što je navodno bio povod za neke proteste. A šta su zahtevi danas? Niko ne ume da ponovi, osim da na kraju izgovorimo da su to politički zahtevi. Prvi zahtevi studenata su ispunjeni. Nakon toga imate razlivanje zahteva, imate zahteve radi zahteva, kako bi uvek mogli da dodate nešto novo. To je suština svega kada neko provodi ono što definišemo kao obojenu revoluciju, rušenje države. Da ne zaboravimo, nama pokušavaju da sruše državu zato što smo doživeli tragediju. To se nigde ne dešava. U Španiji ste imali poplave, u Južnoj Koreji pad aviona. Nigde nemate zahteve da se zaustavi ceo sistem da sve mora da bude blokirano. To je samo moguće ovde, jer je to neko video kao dobar momentum za ono što je davno zamišljeno da se dovede do nove vlasti mimo izbora. Nije lako preseći čvor, jer ne vidimo volju da se razgovara i da se dođe do artikulisanja zahteva. Njih ne interesuje nikakvo institucialno dogovaranje.
(Dnevnik.rs)