GLAVNA odluka koja se bavi odnosom prema sukobu u Ukrajini ne donosi se u Berlinu nego u Vašingtonu. I uloga koju Analena Berbok i ljudi oko nje imaju jeste da predstave kao da Nemačka ima nekakav suverenitet.
Foto: Profimedia
Gospođa Berbok pripada krugu Young Global Leaders Svetskog ekonomskog foruma u Davosu i već se odavno može utvrditi da ona sa nacionalnim interesom svog sopstvenog naroda nema nikakve veze. To je tužno.
Ovako u razgovoru za “Novosti” govori Tor fon Valdštajn, doktor političkih i pravnih nauka čiji se stavovi iz oblasti ustavnog prava i političke teorije u nemačkoj intelektualnoj javnosti veoma cene. Sa njim razgovaramo o proteklim izborima u tri nemačke pokrajine, trijumfu desnice i korenima nezadovoljstva nemačkog naroda vladajućom koalicijom.
U tri nemačke pokrajine nedavno su održani izbori. Da li se u okolnostima kada su stranke različitih programa ušle u koaliciju da bi diskvalifikovale AfD, mogu smatrati legitimnim?
– Pitanje je interesantno i opravdano. AfD je u Tirginiji najsnažnija stranka, a u Saksoniji i Brandeburgu druga po snazi, neznatno iza one najsnažnije. Ostale partije ne gledaju u programe i ne odlučuju se za koalicije prema njima, recimo sa AfD, već kažu:
Mi nećemo ništa da imamo sa AfD i bez obzira na programe, pravimo koalicije protiv njih. I sada dolazimo do pitanja legitimnosti. Kada se na ovakav način pravi koalicija protiv AfD dolazi se u situaciju da male stranke sa šest do osam procenata imaju u takvoj koaliciji više uticaja nego partija koja ima 30 procenata glasova. I to nije legitimno jer se na taj način falsifikuje biračka volja.
Da li je izigravanje demokratije, ne samo u Nemačkoj već i na nedavno održanim izborima u Francuskoj, poništilo instituciju birača kao nosioca suvereniteta vlasti?
– Slučaj Francuske je samo uslovno uporediv jer je ustav drugačiji. Francuskog predsednika direktno biraju građani, a nemački savezni predsednik se ne bira direktno na izborima. Ali, na parlamentarnom nivou postoje uporedivi problemi i na pitanje suvereniteta se može odgovoriti na isti način kao na pitanje legitimiteta. Vlada koja na legitiman način nije izabrana ne može zastupati suverenitet naroda. Može se zato reći da je volja birača obesmišljena.
U takvim okolnostima postavlja se pitanje motiva birača da izađu na sledeće izbore..
– U Nemačkoj se to na apsurdan način opravdava time što se kaže da nije nedemokratski to što se najsnažnija ili druga po snazi stranka drži izvan vlade jer su birači unapred znali da glasaju za stranku, AfD, sa kojom druge stranke neće da formiraju koaliciju. Ali, ta apsurdna igra ne može večito da traje jer postoji gornja granica. I gornja granica je apsolutna većina. Ona zbog izbornog sistema nije 50 odsto plus jedan glas već u zavisnosti od okolnosti 42 ili 43 odsto. Na to je ukazao šef ogranka AfD u Tiringiji kada je rekao: “Na pretprošlim izborima imali smo 12, na prošlim 23, na ovim imamo 33 procenta. Koliko dugo želite da igrate ovu igru”? Ovde treba reći da je posebna situacija u istočnonemačkoj saveznoj državi. U zapadnim saveznim državama jedna takva većina, od 30 ili 40 odsto glasova za AfD, ne može se zamisliti. U Nemačkoj se govori o etničkom biranju i većina onih koji su stranog porekla ne glasaju za AfD nego za leve partije.
Mislim da birače to što se njihov glas ne uzima u obzir neće navesti da u budućnosti ne glasaju za AfD, to će ih samo još više iritirati.
Za šta pomenutih 40 procenata etničkih Nemaca koji poklanjaju glas Alternativi, glasaju, odnosno protiv čega?
– Prva tačka je odbijanje masovne imigracije u Nemačku sa svim onim što to povlači sa sobom a to su finansijski transferi migrantima koji dolaze u ovu zemlju, davanja koja ekonomski ne mogu da se održe. Ali, kod masovne imigracije radi se i o eksploziji kriminaliteta i to ljudi osećaju kao gubitak domovine i gubitak svog mesta. Ljudi misle i da je nemačka privreda u opasnom položaju jer se pogrešnom politikom ugrožava sopstvena ekonomija. To se odražava na obične građane koji više ne mogu da izdržavaju svoje porodice ili da im obezbede standard koji su mogli nekad. Zato svoj glas daju AfD.
Treća bitna stavka je spoljna politika. Po mišljenju AfD nemačka savezna vlada vodi neodgovornu spoljnu politiku, stavlja Nemačku potpuno na stranu Zapada umesto da vodi politiku mira, recimo sa Rusijom, u slučaju Ukrajine. Veliki broj ljudi politiku svoje vlade vidi kao pretnju atomskim sukobom kakvu nismo imali od 50-tih godina. Mnogi u Nemačkoj misle da je potrebna ravnoteža sa Rusijom. To je najveća zemlja na svetu, Rusija se vojnički ne može poraziti.
Da li bi ishod rata mogao usloviti prekompoziciju Evrope kakvu poznajemo, prekompoziciju moći. Kakvu ćemo Evropu zateći?
– To je teško pitanje. Ne mogu da znam kako će se rat okončati. Samo znam da Rusija neće izgubiti. Ne znamo da li će se Ukrajina, raspasti ali u ovom trenutku ne vidim mogućnost da će se Amerikanci povući i da će doći do uspostavljanja nekog evropskog suvereniteta.
Čak ni i u slučaju Trampove pobede..?
– Na to pitanje je teško dati bilo kakvu procenu zato što ne poznajem mere kojima bi Donald Tramp vladao. On je još pre nego što je izabran, najavio da bi rat okončao u roku od nekoliko dana. Da li bi u tome bio uspešan, ne znam, vrlo sam skeptičan, ali to će sasvim sigurno za mnoge ljude u EU, pre svih Fon der Lajenovu, biti veoma neprijatna stvar. Kada god je hegomon rekao da želi mir tada su njegovi podređeni u Briselu govorili: “Ne, ne, ne – mi to ne želimo”. Nisu to eksplicitno rekli, ali očigledno je da u Briselu vode ratnu politiku. Uostalom, Berbokova je pre pola godine ili devet meseci eksplicitno rekla: “Mi se nalazimo u ratu sa Rusijom”. Posle je uočila da to nije bilo baš pametno, pa je rekla da je bio nesporazum jer engleski nije njen maternji jezik. Neprijatno.
Možemo li zamisliti sledeće: završi se rat i mi imamo neki sastanak u formatu Rusija, SAD, Kina… Može li se anticipirati kako bi izgledala podela interesnih sfera i da li bi takva konferencija mogla da reši i pitanje Kosova?
– Bečki kongres 1815. je u osnovi bio poslednje mudro zaključenje mira u Evropi. Posle Versajskog mira stvoren je poredak u Evropi koji je te narode terao jedne protiv drugih. U Postdamu i u Jalti je urađeno isto, nije zaključen mir nego je samo podeljen plen. Nema mirovnog ugovora sa Nemačkom, i poslednji koji je na to ukazao je Putin. Iz iskustva Prvog i Drugog svetskog rata ne očekujem da će posle ukrajinskog sukoba doći do jednog takvog mirovnog ugovora. On bi pretpostavljao da postoje državnici kao što je bio Oto Fon Bizmark, koji je s druge strane, u Francuskoj i Velikoj Britaniji, imao odgovarajuće pandane koji su mislili na sledeću generaciju, a ne na sledeće izbore. U ovom trenutku takve figure ne vidim ni u Evropi, ni u Americi, niti bilo gde. I stoga ne vidim da se jedno “manje” evropsko pitanje kao što je Kosovo u jednom takvom kontekstu može rešiti.
Ne verujem ni da će nove granice Ukrajine posle ovog rata, bez obzira kako budu izgledale, biti utvrđene nekim ugovorom. Rešiće se tako što će svako zadržati ono što je uzeo i doći će do podele kao što je Južna Koreja, Severna Koreja…
Dakle, samo privremeno rešenje…
– Ugovor u kojem bi bile reči mir i pravda možemo zaboraviti. One se tu neće koristiti i ne postoji ugovor koji bi to mogao regulisati. Čak i kada bi Rusija uzela delove istočne Ukrajine koje sada drži i na taj način poboljšala svoju poziciju, suprotnosti između Amerike i Rusije ostaju. Jedina mogućnost za rasterećenje koju vidim je kada bi Amerikanci malo više došli pod kineski pritisak. Neke stvari govore u prilog tome jer napetosti u Kineskom moru postaju sve jače, na primer pitanje Tajvana i tu se možda može promeniti američki položaj u Zapadnoj Evropi.
Evropski centar
BILO bi za Evropu dobro kada bi neki evropski političar klase Bizmarka napravio neki Pijemont, evropski centar moći, ali takvog državnika nema. Potpuno je svejedno da li bi takav centar bio osnovan u Parizu, Berlinu ili Budimpešti. To bi samo morao da bude jedan pravi evropski centar, koji zastupa samo interese Evrope i ništa drugo.